Dok je ženama na Zapadu bilo zabranjeno nošenje pantalona, to na Istoku planete nije bio slučaj. Čudno zvuči ukoliko se pogleda situacija u svetu, iako nisu u pitanju pantalone. Upravo su žene iz Azije inspirisale žene iz Zapadnih zemalja da pokrenu neka bitna pitanja o pravima i jednakosti koje nisu imale.
Tu, pored osnovnih prava, kao što su, pravo glasanja, posao, mišljenje, moramo spomenuti i modu. Kako jedan komad odeće može da promeni tok istorije? Može, zato što je to, praktično okidač za nešto više i bitnije.
Ako još malo zaronimo u istoriju, stari Grci, Rimljani, Egipćani, Kinezi, svi su nosili haljine i toge ili pantalone i helnake, i muškarci i žene. Jednostavno, bilo je im je lakše, šta god da su radili. Istorija nas je više puta naučila da se ponavlja.
Veruje se da su u staroj Kini, još u 1. milenijumu p.n.e., i muškarci i žene iz radničke klase nosili pantalone ili helanke. Na grnčariji iz stare Grčke oslikane su žene ratnice u pantalonama, negde oko 400 p.n.e. Najstariji par sačuvanih pantalona datira još od oko 1200. do 900. godine p.n.e. i smatra se da su ih nosili i muški i ženski jahači. Takođe, istraživači procenjuju da su žene iz Centralne Azije nosile pantalone hiljadama godina. To su dokumentovali zapadni posetioci Otomanskog carstva.
Postoji pretpostavka da je želja žena da nose pantalone proizašla iz njihove želje da izgledaju manje ženstveno, u potrazi za rodnom jednakošću. Međutim, istina je da su žene sa Zapada želele da nose pantalone kao žene iz Otomanskog carstva.
Lejdi Meri Vortli Montagu je jedna od retkih žena koja je imala prilike da putuje u to vreme. Primetila je da su žene tamo izgledale slobodnije. U to vreme, žene su mogle noću da hodaju bez pratnje, da se razvedu, pa čak i da nose pantalone na ulici. Za razliku od zapadnog društva, ženske pantalone nisu bile pitanje mode, već praktičnosti. Tipične turske pantalone su se zvale šalvare, opisane kao duge i vrećaste, sa laganim padom nogavica i čvrsto skupljenim u zglobovima.
Lejdi Meri je pisala o svojim iskustvima i zapažanjima, stvarajući intrige među modnom elitom. Njena pisma i iskazi iz prve ruke pozivali su na iskrene razgovore o slobodi oblačenja, imovinskim pravima i drugim društvenim, ekonomskim, pravnim i bračnim slobodama koje su ženama bile uskraćene u Evropi.
Ženama sa Istoka možemo zahvaliti što su u velikoj meri uticale na mnoge obrazovane zapadnjačke žene više klase po pitanju stila i društvenih reformi.
Tokom Viktorijanske ere, pojavio se pokret „Dress Reform Movement“ koji je poprimio značaj u Evropi i Americi. U ovom periodu žene su se otvoreno zalagale za svoja prava na nošenje pantalona. Pokret je tvrdio da bi pantalone trebalo da budu dozvoljene zbog praktičnosti i udobnosti. Svakako, pantalone su omogućavale ženama da se lakše kreću i štitile su im noge od hladnoće.
Blumer pantalone/kostim
Akrivistkinja Amelija Dženks Blumer je 1851. godine nosila pantalone u turskom stilu i preko njih suknju koja je padala tik ispod kolena. Opušten struk, bez korseta, takođe je korišćen u ime slobode kretanja.
Bila je prva žena koja je vodila i uređivala novine za žene. Kontroverzno je usvojila verziju ženskih pantalona. Bile su sačinjene od kratke haljine ili suknje i prsluka. Amelija je novi način odevanja promovisala u svom časopisu.
Sve više žena je počelo da praktikuje ovako oblačenje, te je trend nazvan „The Bloomer Costume“ ili „Bloomers“.
The Bloomers
Mnogi su tada smatrali da je usvajanje turske kulture pagansko i nehrišćansko. Činjenica je da su ovakve pantalone dozvoljavale ženama da učestvuju u više aktivnosti. Tada su se pojavile i vesti od strane medicinskih stručnjaka da nošenje pantalona predstavlja opasnost za plodnost žena. Žene su bile prikazane kao bezbožnice, moralno izopačene i neplodne. Kritike, uznemiravanja i poniženja koje su trpele žene u Blumersicama na kraju su uzele maha. Čak je i sama Amelija Blumer prestala da ih nosi do 1859. godine, u korist novoizmišljenog krinolina. Nove suknje sa karikama bile su laganije i „lakše“ za rukovanje, te su žene brzo zaboravile alternativu turskih pantalona.
Strah je postojao među aktivistkinjama da su ženske pantalone odvratile pažnju od bitnijih pitanja. Žene ponovo počinju da se oblače „više damski“ kako se ne bi izjalovio plan da dobiju pravo glasa.
Napredak kroz istoriju
Pantalone se u ženske ormare vraćaju tokom američkog građanskog rata i evropskih ratova. Neke žene su nosile pantalone dok su bile bolničarke. Ne smemo da zaboravimo žene ratnice koje su služile vino na bojnom polju, ali i one koje su radile kao „tajni vojnici“. Smelije dame su shvatile da bi mogle više da zarade ako se preruše u muškarce i dobiju priliku da rade u određenim profesijama.
Početkom 20. veka, stav oko žena u pantalonama počeo je da se širi, zajedno sa obimom ženskih aktivnosti, kao što su tenis i vožnja bicikla. Ipak, nošenje pantalona bilo je prihvatljivo samo u sportske svrhe, te pantalone nisu bile za javnost.
Glumica Marlen Ditrih navodno je uhapšena na železničkoj stanici u Parizu 1933. godine zbog kršenja zabrane da žene nose pantalone. Kada je uslikana na brodu na putu za Francusku u odelu, pariska policija je poslala upozorenje da će biti uhapšena ako bude nosila mušku odeću prilikom posete gradu. Do 31. januara 2013. godine, bilo je nezakonito da žene u Francuskoj nose pantalone. Zakon star 200 godina je tada konačno opozvan. Zahtevalo se od žena da od policije traže posebnu dozvolu kako bi se „obukle kao muškarci“ ili bi bile uhapšene. Bilo je više stranputica da se zakon povuče, ali su izgleda zakonodavci i zaboravili da on postoji.
Marlen Ditrih u Parizu
Mnoge ikone stila poput Ditrih, Koko Šanel i Ketrin Hepbern su pomogle da se pantalone uvrste na glavno zapadno tržište odeće tokom tridesetih godina.
Već tokom Drugog svetskog rata, žene su se još više ohrabrile da unesu pantalone u svoju svakodnevnu garderobu. Jedan korak unazad desio se tokom ’50-ih godina. Posleratne vrednosti zagovarale su da žene napuste poslove i da se ponovo posvete odgajanju dece, u haljinama i suknjama, naravno.
Za vreme drugog talasa feminizma 60-ih i 70-ih godina, ženske pantalone su konačno postale prihvatljive na radnom mestu. Tada je nekoliko država u Americi proglasilo nezakonitim da poslodavci uskraćuju radnicima pravo da nose pantalone na osnovu njihovog pola.
Videli smo uspon pantalona i odela 80-ih i 90-ih, kada su žene na političkim funkcijama konačno mogle da steknu pravo da nose pantalone na radnom mestu. Danas, žene ne razmišljaju mnogo o nošenju pantalona. Ipak, to ne znači da su žene zaboravile istoriju i koliko je bila teška i burna borba za nešto osnovno, kao što je nošenje pantalona.
Kao što je gore spomenuto, pantalone su pokrenule mnogo veća zalaganja i uvela žene u tešku bitku za svoja prava. I dan danas, žene ne prestaju da se bore, niti će. Postoji još mnogo izazova koje ljudi, kao društvo i celina moraju da prevaziđu.
