Mladi ansambl KPGT-a ponovo nas vraća u radosne i krvave šezdesete godine prošlog veka 19. januara 2022. izvođenjem „Ljubavne priče“, predstave u režiji Ljubiše Ristića i po tekstu Puriše Đorđevića. Ideja predstave je homoseksualnost jednog činovnika u doba komunizma i njegova pozicija u društvu nakon priznanja i odbijanja posla u Vašingtonu.
Sama radnja predstave obećava da će biti uzbudljivo… Glavni junak “Ljubavne priče” zabrinut da može da bude doveden u situaciju da bude ucenjen zbog svoje seksualne orijentacije, te da nevoljno izda svoju zemlju – nečuveno odbija da ide za Vašington gde je dobio posao savetnika u Ambasadi SFRJ. Izbačen iz Partije, iz Ministarstva, iz Glavnog grada i iz kreveta svoje koristoljubive ljubavne veze – Državna Bezbednost ga prekomanduje u seosku školu. Kao učitelj, upoznaje učenike i njihovu čudnu narodnu poeziju, nastrane pastire koji u razgovoru sa pticama i ovcama koriste nemušte jezike, ali i avangardne seoske „lepe neme devojke“ koje se bave konceptualnom umetnošću.
Junak predstave „Ljubavne priče“ znatno će doprineti sveopštem napretku socijalističkog sela i za nagradu ili kaznu biće vraćen u Beograd gde će se njegova filmska priča završiti tužno i smešno, kako i priliči radosnim i krvavim šezdesetim – godinama rokenrola i privrednih reformi, studentskih pobuna i Brionskih plenuma, Če Gevare, oba Kenedija, Vudstoka i Martina Lutera Kinga, Bebe Lončar i pokreta nesvrstavanja, seksualne i kineske kulturne revolucije, mini suknje, duge kose, Bitlsa i Rolingstonsa… i slavne jugoslovenske kinematografije, čiji je general teške artiljerije bio i pisac „Ljubavne priče“ – večno mladi najstariji filmski reditelj na svetu Puriša Đorđević.
Mnogočlani ansambl čine Uroš Novović, Ana Kostovska, Stanko Bogojević, Aleksandra Anđelković, Stefan Milivojević, Marko Topolovački, Luka Pavlović i drugi. Za muziku su bile zadužene Ana Milosavljević i Eldar Zubčević, a kostime je osmislila Zdravka Kulier. Tako predstava počinje izlaskom devojke obučene u hipi haljinu koja, osvetljena samo svetlom telefona koji drži, peva numeru „Mercedes-Benc” Dženis Džoplin.
Pesme različitog tipa i dramski segmenti smenjivali su se nepredvidivim tokom. Glumci su izlazili na scenu prolazeći iza i oko nje, između gledalaca… Svetla reflektora palila su se i gasila, ponekad bivala samo crvena, a više puta i zamenjivana slabim svetlom otvorenog frižidera u uglu.
Ono što karakteriše „Ljubavnu priču” jeste česta sinhronizovanost više glasova, nabrajanje filmova snimljenih šezdesetih, kao i razgolićenost nekoliko glumaca… Posle pauze, prilikom koje je publika napustila foaje, na sceni su bile dve ovce, glumci rasprostrli zemlju, a sve to radi dočaravanja seoske atmosfere u kojoj se glavni lik Marko našao, sklonjen po službenoj dužnosti.
