Sigurno ste svi čuli za čuveno delo Branislava Nušića „Gospođa ministarka“ i glavni lik Živku Popoković, koju zasigurno možete uporediti sa bar jednom osobom koju ste sreli u životu. 

Nušić je gradio Živkin lik inspirisan mnogim ljudima koji su u to vreme iz manjih sredina došli u grad i naglo dospeli u elitne društvene krugove, dodatni motiv je i ovdašnja vlast koja je bila zvezda vodilja svih njegovih dela.

Delo “Gospođa ministarka” Nušić je počeo da piše pred sam početak Prvog svetskog rata, dok je bio upravnik novoosnovanog teatra u Skoplju. Napisao je prvi i stigao do pred kraj drugog čina kada ga je zaustavio rat. Započet rukopis je izgubljen, kao i svi drugi koje je tada morao da ostavi u Skoplju.

Mnogo kasnije, 1929. godine, setio se svoje nedovršene komedije i počeo da je piše ponovo, po sećanju.Po sopstvenom priznanju, lik glavne junakinje, Živke Popović, pisao je imajući u vidu glumicu koja se tih godina nalazila na vrhuncu slave: jedru, vedru, energičnu ženu eruptivne snage, nepresušne scenske mašte, zaraznog, beskrajno iskrenog smeha, nepogrešive scenske intuicije – Žanku Stokić, koja se našla u ulozi Živke 1929. godine, kada je predstava prvi put izvedena u Narodnom pozorištu.

 

Nekada su u pozorište sve uloge igrali muškarci jer je društveno neprihvatljivo bilo da žene glume.

S tim u vezi, Goran Jevtić, a u režiji Tanje Mandić Rigonat, našao se u ulozi “Gospođe ministarke” koja je nakon kratke pauze ponovo postala deo redovnog repertoara pozorišta “Boško Buha” .

Prisetimo se kako je Nušić pričao o “Gospođi Ministarki”:

„Ako ste kadgod pažljivije posmatrali sve što biva oko vas, ako ste se pogdekad upustili i udubili u odnose koji regulišu život jednoga društva i pokrete koje izaziva taj regulator — vi ste morali zapaziti da se, kroz život svakoga društva, jasno beleži jedna jaka i ravna linija. Tom ravnom linijom kreće se život skoro celokupnoga našega društva. Iznad te linije penju se samo pojedinci, koji imaju duševne snage i hrabrosti da se uznesu iznad obzira, iznad tradicija i iznad malodušnosti. Mnogo je teže, međutim, tražiti i naći materijal u maloj sredini, u onome društvu, među onim ljudima, koji nemaju ni snage ni hrabrosti da se odvoje od ravne linije životne, pa bilo naviše ili naniže. I, eto, iz te i takve sredine ja sam uzeo za fuku jednu dobru ženu i dobru domaćicu — gospođu Živku Popović — i izneo je naglo, neočekivano i iznenadno, iznad njene normalne linije života. Takav jedan poremećaj na terazijama života kadar je učiniti, kod ljudi iz male sredine, da izgube ravnotežu te da ne umeju da se drže na nogama. I eto, u tome je sadržina Gospođe ministarke, u tome sva jednostavnost problema koji taj komad sadrži.“