U čast rođenja francuske šansonjerke Edit Pjaf, u Beogradu je odigrana muzička predstava „Edit“, monodrama sa cirkuskim i kabaretskim elementima. Rediteljka Ana Pinter kaže da je predstava nastala kao master rad glumice Milene Živanović.
Iza predstave „Edit“ stoji pozorišna trupa Tri groša koju su 2015. godine osnovali mladi profesionalci koji su nakon završetka Fakulteta dramskih umetnosti tražili prostor za afirmisanje na lokalnoj sceni.
Ne čudi što je legendarna francuska šansonjerka inspiracija mnogih umetnika širom sveta, jer je bila impresivna…
Pevanje Edit Pjaf je bilo, kako je neko jednom rekao, emocija koja je svakog časa poput vulkana mogla da eruptira. Poreklom je iz Alžira, prošla je trnovit put od siromašne devojčice do jedne od najvoljenijih žena i ključnih figura kulture Francuske minulog stoleća. Živela je burnim, životom punim poroka, bolesti i nesreća.
Majka Aneta, nižerazredna pevačica, rano je napustila, a otac Luj Alfons, cirkuski akrobata, odveo je da živi kod svoje majke, vlasnice bordela, jer je morao da ide u vojsku. Tako je Edit od malih nogu bila u kontaktu sa prostitutkama i najrazličitijim ljudima, koji su uticali na njenu ličnost i pogled na život. Кao dete bila je slepa četiri godine, a kaže da je progledala kada je jedna od kurvi iz babinog bordela odvela u crkvu da se pomoli Sv. Terezi od Lizjea. Od tada je do smrti na lančiću nosila medaljon sa likom te svetice. Rano je postala svesna lepote glasa i zarađivala pevajući na ulicama Pariza. U devetnaestoj je rodila ćerku Marsel, koju je odmah napustila, a kada je devojčica umrla od meningitisa posle dve godine, Edit se prostituisala kako bi platila sahranu.
Edit je 1935. godine otkrio Luj Leple, vlasnik noćnog kluba, i nagovarao da peva uprkos njenoj tremi i nervozama. Nazvao je Edit Pjaf što znači „mali vrabac”, i podigao joj samopouzdanje. Ona je zvonkim, oporim glasom, ubrzo sve zadivila. Međutim, tek što je snimila prvu ploču, njenog štićenika Luja su lišili života. Zbog reputacije besne devojke iz lošeg društva, bila je osumnjičena za ubistvo. Oslobođena optužbe posvetila se karijeri. Snimila je na stotine pesama, od kojih su najpoznatije Milor (Milord) i Život u ružičastom (Lavie en rose), koja se smatra simbolom Francuske, a posebno Ne, ništa ne žalim ja (Non, je ne regrette rien) pesnika Šarla Dumona (Charles Dumont) (1929) i kompozitora Mišela Vokera (Michel Vaucaire) (1904 – 1980). Ova numera je nastala 1960. za vreme trogodišnjeg Alžirskog rata za nezavisnost, u kom se alžirski narod borio za nezavisnost od francuske vlasti, a posvećena je Legiji stranaca, odnosno legionarima.
Najveća ljubav Edit Pjaf bio je bokser alžirskog porekla Marsel Serdan, koji je poginuo u avionskoj nesreći 1949. dolazeći na njeno insistiranje iz Njujorka u Pariz. Кriveći sebe je govorila: „Ja sam ga ubila”. Кako bi se iskupila, pozvala je njegovu ženu i decu da žive u njenoj kući. Posvetila mu je čuvene šansone Himna ljubavi (L’Hymne à l’amour) i Bože moj (Mon Dieu), koju je posebno, bolno pevala – „Bože moj, vrati mi ga, makar još na jedan mesec, bar deset dana ili dva, makar jedno veče ili tren…”.
Veliki prijatelj Edit Pjaf, pesnik, pisac i slikar Žan Кokto (Jean Cocteau) (1889 – 1963), koji ju je upoznao sa raznim umetnicima i intelektualcima, posle Marselove pogibije, od njenih priča, napisao joj je potresnu dramu Ravnodušni lepotan, kojom je doživela ogroman uspeh. U jeku slave, Edit je sarađivala sa francuskim Pokretom otpora, a tokom nemačke okupacije, šansonom Život u ružičastom, zasenila je visoke fašističke oficire, zbog čega su joj omogućili da poseti francuske ratne zarobljenike. Pod izgovorom da želi da im podigne moral, mnoge je spasila, jer se sa njima fotografisala i došaptavala: „Secite svoje likove sa fotografija, pravite lažna dokumenta i bežite”.
edit-pjaf
Posle rata Edit Pjaf se udala za pevača i kantautora Žaka Pila (Jacques Pills)(1906 – 1970), a kuma na venčanju bila joj je jedina velika prijateljica, Marlen Ditrih (Marlene Dietrich) (1901 – 1992). Godinu dana po razvodu imala je pet automobilskih nesreća, napade delirijum tremensa, niz operacija, lečila se od bolesti zavisnosti, upale pluća itd. Ali, neprekidno je nastupala po svetu. Takav tempo omogućavao joj je morfijum. Za majku nije htela da čuje, a onda je zbog moljakanja posetila na samrti, ali nije bila ožalošćena. Otac je po svom izboru živeo u hotelu, a Edit ga je posećivala i obezbedila mu poslugu, i patila kada je umro.
Drugi put pred oltar Edit je stala s dve decenije mlađim pevačem Teom Sarapoom (Théo Sarapo) (1936 – 1970), koji je posle godinu dana braka ostao udovac. Preminula je od kancera, a crkva je zabranila da bude sahranjena sa verskim počastima, pošto je pariski biskup odbio to da učini, zato što nije odobravao njen način života. Ulice Pariza bile su blokirane, jer se armija građana uputila na groblje Per Lašez. Tog dana Francuska je ostala i bez Žana Кoktoa, čije su ljubavne stihove interpretirali mnogi, pa i Edit Pjaf.
