Izložbe slika Mirjane Mire Maoduš „Od grafosa do logosa“ u Galeriji RTS, u Takovskoj 10, biće otvorena u četvrtak, 3. februara 2022. u 19 časova.
Njena dela čuvaju i izlažu Narodni muzej Srbije, Muzej savremene umetnosti i Galerija 73 u Beogradu, Muzej Hercegovine u Trebinju, Narodni muzej u Кruševcu, Mijagi muzej u Tokiju, Muzej savremene umetnosti u Кamakuri, a nalaze se i u mnogim privatnim zbirkama. Takođe, redovno se, od 1998, reprodukuju kao novogodišnje čestitke Uneska.
Mirjana – Mira ili Mirjam Maoduš je kod ranih radova koristila snagu kontrasta jarkih boja i izražajnost ljudskih likova da bi iskazala svoje nemire i socijalno angažovane stavove pod uticajem nemačkog ekspresionizma.
Priroda, čovek i predmet ostali su prisutni u Mirinom opusu, ali je od sredine devete decenije uradila preko stotinu kompozicija bliskih letrizmu. Prvi podsticaj za okretanje osobenoj kaligrafiji, osim u divljenju japanskom pismu sa kojim se susretala prilikom tada čestih boravaka u Tokiju, našla je u korespondenciji Van Goga i Gogena, utemeljenoj na izuzetnom poznavanju umetnosti i predvodničkom duhu genija koji su široko otvorili vrata moderne. Ubrzo je na platno prenela i odabrane delove stihova Remboa, Кoktoa ili nekog drugog francuskog pesnika, našavši u njima ono što sama poseduje i oseća. Sve to nedvosmisleno potvrđuje koliko je za nju važno polazište. Međutim, krajnji rezultat – slika kao obojeno polje, dokazuje da su joj plastični sadržaji najbitniji, iako ne zanemaruje ni ostale slojeve koje, po potrebi, i ističe.
Mira je svoje specifično slovoljubve zasnovala na povezivanju sudbine prognanih Srba tokom desete dekade prošlog stoleća sa prizorom na nekom pariskom trgu 1971. godine. Tačnije, setila se klošara – zabludelog i oronulog darovitog gitariste koji je, uz dobro odsvirane melodije svetskih hitova, na srpskom pevao o svom promašenom životu, uzvikujući povremeno: Ja sam Srbin! Naravno, osim nje niko nije razumeo ni njegov prepev ni psovke koje je ogorčeno i u očajanju upućivao prolaznicima. Svi su, nema sumnje, shvatili da je stranac i prihvatali muziku bez razumevanja jezika, samo na osnovu izražajnosti glasa i bujice emocija, ali se brzo udaljavali otporni i ravnodušni na tuđu patnju, uronjeni u sopstvene probleme, tuge ili radosti.
Mirjana Mira Maoduš je rođena u Metku, u izbegličkom logoru, 14. oktobra 1942. godine. Pradeda njene majke Sofije Tesla, rodom iz Raduča, rođeni je brat oca Nikole Tesle. Porodica Maoduš se nastanila u Beogradu posle preživljenih užasa i genocida ustaša nad Srbima tokom Drugog svetskog rata. Studirala je slikarstvo u Školi za primenjene umetnosti u Frankfurtu (1965–1968), gde joj je jedan od profesora bio Jozef Bojs, zatim na Akademiji (Accademia di belle arti) u Veneciji (1969–1972) i Akademiji (Ecole National Superieur des Beaux-arts) u Parizu (1972–1975).
Mirjana Mira Maoduš je radila portrete i figure ljudi u kafanama i drugim javnim prostorima, posebno dok čekaju metro, iskazujući tako i socijalno angažovane stavove. Isto je činila obrađujući potrošene konzerve ili otuđenost sablasno praznih stanica podzemne železnice. U njenom opusu ima dosta imaginarnih urbanih motiva, najčešće onih od nikad izbledelih sećanja na Beograd, zatim predela ispunjenih opalim lišćem. Skoro dve decenije se uglavnom posvećuje slovima i, poslednjih godina, brojevima, od kojih gradi apstraktne kompozicije. Pretežno koristi snažnu kolorističku orkestraciju i pripada ekspresionistima.
