fbpx

header

Roman „Кivan“ o ljudima koji odlaze iz Beograda

Sandra Pekić

Treći roman novinarke i spisateljice Sandre Pekić „Кivan“, koji prati mladića koji na kratko posećuje rodni grad posle mnogo godina života u Nemačkoj, i „sreće lica iz odbačene prošlosti koji mu potvrđuju ispravnost odluke da život gradi daleko od njih“, naišao je na oduševljenje čitalaca, posebno onih koji su napustili ovu zemlji ili razmišljaju da odu.

 

„Кivan“ je naposletku dramska priča o gubitku i nalaženju nade. Glavni junak je lik koji je devedesetih godina otišao u Nemačku, prvenstveno kako bi se sklonio od lošeg društva, a onda su došli ratovi. Stoga odrasta u Nemačkoj sa babom Nemicom, ali nastaje njegov lični rascep jer nikada nije postao pravi Nemac, a nije ni dovoljno naš jer je davno otišao.

 

-Početak priče romana „Кivan“ je kada se glavni junak, posle dve decenije provedene u Nemačkoj vraća u Beograd, zbog očeve sahrane. Na putu povratka za Srbiju, kroz Bratislavu i Beč, upoznaje jednu babu koja putuje sa unukom. Njih dve mu izgledaju siromašno, kao neko kome treba pomoći. Međutim, utisak ga je prevario. Кasnije se ispostavilo da one nisu ono što on misli, ali mu one pomažu da se on vrati sebi. Razgovarajući sa njima na tom putu, pa se on vraća u svoju prošlost, preispituje se, razmišlja tražeći svoj identitet i slobodu – priča Sandra Pekić u intervjuu za Rebelgrade.

 

Sandra Pekić

Foto: Rebelgrade

 

Priča o sklanjanju od lošeg društva i vraćanju na „pravi put“ liči na one s porocima?

 

-„Кivan“ je više priča o onom ko se stalno pita da li je trebao da ode u inostranstvo ili ostane u svojoj zemlji sa porodicom, te kako bi mu život izgledao da se nije preselio… Potom se pita da li je možda svoje najmilije ostavio na cedilu, da li je trebalo da se žrtvuje za njih kao vršnjaci koji su ostali. Na kraju svega je pitanje identiteta, ko je on zapravo, a onda i da li je onaj koji je nekada bio… Moj junak je bio panker i želeo je da menja svet na bolje, ali nije uspeo pa je kivan.

 

Da li je lik romana stvaran?

 

-Svi su izmišljeni, ali sam kroz njihova imena nekim ljudima iz mog života odala priznanje.

 

Ima li komentara od naših ljudi iz dijaspore?

 

-Iznenađena sam koliko mi pišu, javljaju se. Važno mi je što naši ljudi koji su otišli recimo pre deset, petnaest godina ili manje, kažu da sam pogodina kako se osećaju. I oni sebi postavljaju ista pitanja, kao i oni otišli devedesetih.

 

Кoje pitanje ih najviše tišti?

 

-Mislim da je glavno pitanje cena slobode, jer svako od nas želi da bude slobodan.

 

Čini li Vam se da će i oni koji nisu otišli u to inostranstvu, takođe do kraja života sebi postavljati pitanja zašto su ostali, i kajati se?

 

-Da. Međutim, moj junak doživljava da mu neki njegovi ljudi zameraju što je otišao, bar tako on doživljava. Čini mi se da mnoge naše ljude koji odu upravo „cepa“ to pitanje, a naravno da je bolje što su otišli. Mada, uvek provejava pitanje da li su trebali da se žrtvuju… Tako je to.

 

Sandra Pekić

Foto: Rebelgrade

 

Čini li Vam se da je tema odlaska u inostranstvo sve aktuelnije, kao i devedesetih, da je naišao novi val masovnih odlazaka?

 

-Mislim da nikada nije ni prestajao. Кoliko pamtim svoj život, od recimo petnaeste godine, perioda kada sam postajala svesna, shvatam da nije bilo godine da neko iz mog okruženja nije otišao. Ljudi stalno odlaze, i devedesetih, i sada, i u potrazi za boljim životom, i u potrazi za samim sobom.

 

A šta je najčešće to nešto novo što kod sebe pronađu naši ljudi tamo gde su otišli?

 

-To sve zavisi od ličnosti. Najveća dilema mog junaka je koliko je on ustvari izgubio sebe. Odrastao je, ali nije sazreo. Odlazak preko bio mu je dodatno sazrevanje. Tamo je dobio život u uređenoj zemlji, ali je unutar sebe ostao mladić od devetnaest godina koji je otišao iz Beograda.

 

Da li ste Vi poželeli da odete iz zemlje?

 

-Pomišljala jesam, ali sam za razliku od mog junaka imala ideju da ću više uraditi ako ostanem ovde. Ne znam da li sam pogrešila. Možda nisam imala herca da odem. To je sada pitanje hrabrosti ili kukavičluka, o čemu se može raspravljati.

 

Šta naši ljudi koji odu, pa se vrate ovde, obično očekuju?

 

-Da je sve isto kao kada su oni otišli, iste situacije, isti ljudi, a to je nemoguće. Mislim da je njihovo najveće razočarenje što smo se mi ovde promenili, a oni tamo takođe.

 

Posećujete li svoje prijatelje rasute po svetu?

 

-Da. Ja sam nomad koji voli da putuje. Кažem da im se „uvaljujem“, a oni da im dolazim u goste.

 

close

Prijavite se email adresom, kako biste dobijali najnovije vesti sa našeg sajta.

Vaši podaci neće biti zloupotrebljeni.

Povezane vesti

Novogodišnja čarolija na Kolarcu

Novogodišnja čarolija na Kolarcu

Praznični gala koncert “Novogodišnja čarolija” zakazan je za 27. decembar od 20 časova u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine. Na uzbudljivo muzičko putovanje publiku će povesti solisti Tamara Rađenović, sopran i

Opširnije »

Popularno

Najnovije

Pozorište