U jednom ćošku prostranog Muzeja Zepter u Beogradu nalaze se dela tri velika umetnika i jedni od osnivača Mediale – Milića od Mačve, Leonida Šejke i Olge Olje Ivanjicki. Da su mnogim posetiocima interesante baš slike ovih velikana potvrdila nam je i istoričar umetnosti Jelena Popović, kustos Muzeja Zepter.
-Delo Leonida Šejke naslikano 1969. godine je bez naziva, Olje Ivanjicki „Izabela D Este u ružičastoj sobi“ nastalo 1967. i Milića Stankovića – Milića od Mačve „Mačvani odvlače žito za Užičku republiku“ iz 1966. godine. Interesantno je reći da je Izabela D Este sa slike Olje Ivanjicki bila je filantrop, Italijanka, za vreme renesanse, a predstavnici Mediale su se vraćali klasicizmu i renesansi, tako da je to zanimljiv i bitan momenat. Milić od Mačve je Užičku republiku, prvu slobodnu teritoriju 1941. godine, prikazao na svoj način kroz jednu crvenu metaforu. Delo Leonida Šejke je veoma značajno, iako je mali format. Naime, Mediala se vraćala integralnom čoveku i integralnoj slici, a baš ova slika je primer toga – rekla je za portal Rebelgrade kustos Jelena Popović.
Podsećanja radi, osim Milića od Mačve, Šejka i Ivanjicki, članovi Madiale bili su i Kosta Bradić, Milovan Vidak, Siniša Vuković, Vladan Radovanović, Miro Glavurtić, Vladimir Veličković, Ljuba Popović, Miodrag Đurić Dado Svetozar Samurović i Uroš Tošković.
Sredinom pedesetih godina XX veka u Beogradu grupa mladih studenata osnovala je udruženje Baltazar koje je ubrzo preimenovala u Mediala – naziv koji se ambivalentno tumači i kao jedinstvo suprotnosti (med + ala) i kao novi način korišćenja različitih medija. Teorijske postavke ove grupe odnosile su se na pitanja umetnosti i njene memorije, na dekodiranje veze između umetnosti i istorije umetnosti, prošlosti i savremenosti, tradicije i aktuelnosti u ključu jedinstva suprotnosti, kako na vizuelnom i literarnom, tako i na idejnom planu. Mediala je stvorila postmoderni koncept utemeljen u idejama neortdoksnog, „tamnog“ modernizma. Na konceptualnom planu, stvoren je zaokret od prirode ka kulturi, od ranomodernističkog ideala ka dekadentno-poznomodernističkom stavu, oličen u odbacivanju shvatanja prirode kao večitog, mitskog uzora.
Pojam integralne slike – u tumačenju Leonida Šejke – bio je ponovnog čitanja istorije umetnosti kako bi se došlo do izgradnje nove, eklektične slikekoja bi ujedno bila i nosilac kritičkog odnosa prema oblicima visokomodernističkeumetnosti. U tom smislu je ova grupa bila suprotstavljena zvaničnoj, vladajućoj estetici socijalističkog društva. Umetnici vezani za Medialu su težili sintezi literalnog i likovnog, a njihov program je definisan za savršenstvom u umetnosti, sledeći uzore iz filozofije i estetike pre svega renesansnog doba. Pored klasičnih likovnih disciplina, teorijskih, filozofskih kritičkih i literalnih spisa, u okviru Mediale su vršeni eksperimenti sa novim (avangardnim) umetničkim formama.
