Izložba „Modni crteži Aleksandra Joksimovića“ autorke Bojane Popović otvorena je 13. maja u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, a ova postavka skreće pažnju na crteže kao izuzetno bitan aspekt stvaralačkog opusa jugoslovenskog modnog maga.
Naime, Aleksandar Joksimović (1933-2021), imao je jednu veliku strast, crtanje. Dok je razmišljao o novoj kolekciji, nastajali su ti fantastični crteži, od kojih su najuspešniji bili izloženi na zidovima njegovog ateljea u zgradi Centrotekstila u kome je bio zaposlen (1964-1987).
Ovi crteži sačuvani su zahvaljujući Joksimovićevom bliskom saradniku Miloradu Mikiju Ignjiću (1942-2017). Nađeni su u njegovoj zaostavštini, a vraćeni su autoru koji je verovao da su oni netragom nestali.
Autorka izložbe „Modni crteži Aleksandra Joksimovića“ Bojana Popović odabrala je i obradila sedamdesetak crteža za ovu postavku, koje je proslavljeni modni dizajner neposredno pred svoju smrt (29. marta 2021), poklonio Muzeju primenjene umetnosti. Time je zaokružena već postojeća zbirka Joksimovićevog opusa i stvorena je mogućnost da se predstave publici ova ostvarenja koja najneposrednije odražavaju njegov način rada.
Zahvaljujući visokim estetskim vrednostima svojih crteža, Joksimović je i dobio posao u modnoj struci 1959. godine, postao poznat i slavljen kao umetnik. Šezdesetih godina, u vreme kada je moda odevanja imala društveni značaj zbog snažnog emancipatorskog potencijala i otvorenosti ka drugačijem i novom, Joksimovićevi crteži, kao svojevrsne naznake boljeg života, bili su omiljeni.
Publikovani u štampanim medijima, oni su imali više namena – da pruže opšte modne informacije, da daju odgovore na pitanja čitateljki u vezi sa odevanjem. Modni crteži Aleksandra Joksimovića gube znčaj u javnosti sredinom sedamdesetih, u vreme kada je fotografija postala dominantno komunikaciono sredstvo u modnom sistemu.
Modni creator Aleksandar Joksimović obeležio je zlatu epohu SFRJ. U punoj raskoši svog talenta, interesantnog života koji je obeležen saradnjom i prijateljstvima sa mnogim facama tadašnjeg, pravog jugoslovenskog džet seta, muza mu je bila princeza domaćeg filma i društvenog života Milena Dravić.
I kako je Aleksandar Joksimović postao slavno ime poznato i u inostranstvu, dugo će se pričati… Kao dvadesetšestogodišnjak priželjkivao je status slobodnog umetnika i nameravao je da se posveti tapiseriji, umetničkoj disciplini koja je tada i u Jugoslaviji u velikom uzletu. Bez entuzijazma on se 1959. godine javlja na konkurs za referenta za radnu odeću u beogradskom Zavodu za unapređenje domaćinstva. Milica Babić, predsednica prijemne komisije i neosporni autoritet u oblasti odevanja i mode, u nepotpisanim skicama uočava talenat njihovog autora. Кreiranje školskih i radnih uniformi donosi Aleksandru Joksimoviću i prva priznanja. Svoju prvu kolekciju izvodi 1962. godine i tada daje svoj prvi intervju, listu Borba, govoreći o novitetima u ženskoj modi. Naredne godine radi kolekciju od indijskih pamučnih tkanina, koja mu donosi dobre kritike i pažnju javnosti. Govoreći kasnije o svojim počecima, Joksimović pominje da je u vreme rada na „indijskoj“ kolekciji imao više nego skromna znanja o modi, pa se poslužio jednom „prastarom Burdom“… Tada do Beograda sporadično i retko stižu modne novosti, a proizvodnja i tržište su, sve do osamdesetih godina, pod kontrolom državnih organa koji su odlučivali o razvoju industrije i plasmanu proizvoda. Profesija modnog dizajnera još nije utrla sebi put, iako su konfekcijska preduzeća počela da zapošljavaju stručnjake koje je formirala Akademija primenjenih umetnosti.
Zavod za unapređenje domaćinstva je dve godine kasnije, 1963, osnovao Nacionalni salon, čiji je program modernizacije tradicije uticao i na Aleksandra Joksimovića da se posveti studiranju folklora. Prvi rezultati njegovih istraživanja bili su prikazani naredne godine na izložbi u prodavnici „Savremni dom“. Joksimović, potom, prihvata ponudu da pređe u Centrotekstil, jednu od vodećih jugoslovenskih firmi za uvoz i izvoz odevnih predmeta. Tu Joksimović počinje da proširuje profesionalna znanja i vešine i već marta 1965. službeno boravi u Moskvi, Lenjingradu i Кijevu i upoznaje se sa sovjetskim modnim sistemom. Sreće Slavu Zajceva, tada najpoznatijeg sovjetskog modnog kretaora. Od u to vreme prati modu u svetu, ali se veoma mnogo i često koristi ruskim folklorom i prilagođava ga zahtevima savremenog odevanja. To će ga ohrabriti da nastavi svoje proučavanje nacionalne baštine. Shvativši da crtački talenat nije dovoljan, on radi na tome da stekne znanje i veštine koje su imali kreatori starijih generacija kao i savremeni inostrani kreatori i dizajneri: proučava krojeve i proces njihovog prenošenje sa skice u trodimenzionalni predmet, kao i svojstva različitih materijala i dekorativnih tehnika. Tokom čitave karijere, Joksimović će se mesecima studiozno pripremati za svaku kolekciju, kao i za njeno predstavljanje. Izbor materijala imaće za njega veliki značaj, jer njegova svojstva utiču na formu-kroj modela. Od sredine sedamdesetih godina, on više neće praviti skice, već će raditi „iz glave”, na krojačkom stolu. Joksimović je poslednje probe vršio na manekenima i ispravljao do poslednjeg daha, do izlaska na pistu. Кao i mnogi drugi modni stvaraoci, imao je osećaj da mu je svaka kolekcija – poslednja.
U junu 1965. godine, Alaksandar Joksimović predstavlja kolekciju povodom otvaranja Nacionalnog salona, koja je više nego ikada ranije nadahnuta folkorom, a rezultat je proučavanja krojeva i dekorativnih motiva zubuna. Ova kolekcija je svojom skladnom merom i autentičnim izrazom u objedinjavanju modernog i tradicionalnog ostvarila veliki uspeh. Ona je bila veliko, prijatno iznenađenje i za inostrane poznavaoce jugoslovenske mode, koji su uočili Joksimovićev dar kojim se izdvojio iz sredine gde je „imitacija bila pravilo u modi“. Uredništvu francuskog modnog magazina El (Elle) dopali su se modeli koje je kreirao za nastup jugoslovenske predstavnice na izboru za „Mis sveta 1966. godine“ i upriličili su posebnu reviju u Parizu na kojoj su prikazani. Od ove godine, Centrotekstil organizuje predstavljanje Joksimovićevih kolekcija u inostranstvu, najpre u Parizu i San Francisku. Za Joksimovća i za jugoslovensku industriju započinje epoha intenzivnih susreta, u zemlji i inostranstvu, sa predstavnicima modne struke i Istoka i Zapada.
Nakon osamnaest meseci rada, Joksimović je početkom 1967. godine prikazao kolekciju visoke mode inspirisanu imenom i vremenom srpske srednjovekovne kraljice Simonide. Bio je to događaj od velikog zanačaja za jugoslovensku modu. Кolekciju su prihvatile i kopirale pripadnice mlađih generacija kao i proizvođači konfekcije, što je do tada bilo nezamislivo u modnoj praksi socijalističke zemlje. Mlade generacije i u Srbiji tih godina uspevaju da osvoje pravo da prate svoje zapadnoevropske i američke uzore, koliko im to obaveštenost i mogućnosti dozvoljavaju. Кao i mladima svuda u svetu, zabava, muzika, film i moda postaju važne oblasti za utvrđivanje i potvrđivanje ličnog identiteta U Joksimoviću su mladi oba pola, dobili su svog modnog gurua i postali deo opšte modne revolucije šezdesetih godina 20. Veka. Simonida je ukazala i na činjenicu da je vreme ideološke krutosti prošlo. Naime, iako je šezdesetih godina 20. veka visoka moda (haute couture) izgubila status tvorca modnih trendova, ona je ostala elitna institucija okrenuta pojedincu najviših estetskih zahteva, pripadniku najbogatijih društvenih slojeva. Izvorni komunizam/socijalizam gajio je veliki prezir prema njoj, smatrajući je dekadentnom, prevaziđenom pojavom. Ipak, 1959. godine Beograđani su se po prvi put susreli sa visokom modom na međunarodnom sajmu „Moda u svetu“. U vreme „kada je kod nas sve bilo sivo“, pariske modne kuće „Dior“, „Lanven“ i „Balensijaga“ očarale su publiku svojim originalnim kreacijama, skupocenim tkaninama, zanatskim savršenstvom u krojenju i ručnom šivenju. Jugoslovenska varijanta visoke mode donela je svom tvorcu, Aleksandru Joksimoviću, veliki uspeh i ogroman publicitet, do tada nezamisliv za nekog ko se bavi modom u jednoj socijalističkoj zemlji. Postojanje jugoslovenske visoke mode, čiji je i tvorac i jedni predstavnik bio Joksimović, bilo je kao san – kratak, neutemeljen u stvarnosti, ali i delotvoran u podsticanju i afirmisanju jugoslovenske tekstilne industrije. Ceneći njegov modni opus članovi strukovnog udruženja, ULUPUDS-a, dodeli su mu zvanje istaknutog umetnika (1988) i Nagradu za životno delo za celokupno stvaralštvo i doprinos razvoju primenjenih umetnosti i dizajna (1998). Posebno priznanje za Republike Srbije za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi dobija 2007. godine.
