fbpx

header

Mira Maoduš: Slike sa srpskom ćirilicom najviše kupuju Indusi, Kinezi i Englezi

Mira Maoduš

Od svih motiva koji jednu slikarku mogu da inspirišu, nekada je dovoljno slovo, a u slučaju Mire Maoduš – slova. Iako sebe opisuje kao francusku umetnicu, jer slika baš tim stilom, pažnju iz svih krajeva sveta privlači upravo srpskim pismom, čime otvara prozor u svet srpske reči i naše ćirilice.

 

Mira Maoduš je studirala u Nemačkoj, zatim u Italiji i Francuskoj, a živela i u Japanu i u Moskvi, a iznad svega najviše volela ćirilicu i svoj slovenski rod. Ona je na neki način i potomak, doduše bočni, Nikole Tesle, pa tako zavet predaka oseća u sebi.

 

U razgovoru za Rebelgrade ističe da je veliki rodoljub, što se vidi kroz njene slike.

 

-Ćirilica bi mogla da se sačuva ukoliko bismo svi insistirali da budemo ono što jesmo i kad bismo se svi složili da pišemo ćirilicom. Radim na očuvanju našeg pisma i u mom slučaju to ima svetski značaj. Moje slike se prodaju na aukcijama u čitavom svetu u velikim galerijama. Ove godine imaću izložbe u Parizu, Livornu, Torontu i u Tokiju. Stoga bih mogla konstatovati da su ćirilična slova više priznata u svetu nego kod nas.

 

 

Zanimljivo je da slikate slova i to ćirilična?

 

-U Parizu je velika koncentracija umetnika iz svih krajeva sveta, a pošto ne mogu da slikam ono što slika recimo Afrikanac, Latinoamerikanac ili Englez, svoja platna bojim nečim svojim, a to je upravo pismo. Svako sebe treba da pronaže, svoj identitet, pa da se izrazi, a ne da pokušava da poprimi nešto što nije njegovo. Mogu reći da sam u tom okeanu umetničkog sveta, u kom ima svega i svačega, tamo u Parizu, pronašla sebe. Primetila sam da su našu ćirilicu na mojim platnima ljudi baš lepo prihvatili, kupuju slike, ne vide na njima ništa političko. Moje su slike i šarene, vedre, govore mi da im se veoma dopadaju boje. Primećujem da su ljudi prezasićeni i onog ružnog, sumornog, tamnog, mračnog u umetnosti, pa traže nešto vedro.

 

Primećuju li ti stranci iz zemalja zapadne Evrope razliku između naše i ruske azbuke?

 

-Ja to mešam, a vidim da oni to nisu zapazili. Zanimljivo je da moje slike najviše kupuju Amerikanci, Englezi i Кinezi. Pre nekoliko godina moj galerista Daniel Besež je učestvovao na Indijskom sajmu umetnosti u Nju Delhiju, pa je na čitavom zidu okačio moje slike malih formata. Ispričao mi je da su Indusi gledali moje slike, otišli da prošetaju i vratili se da kupe moju sliku. Sve je bili prodato. Dolazio je jedan gopodin iz čuvene induske porodice Rau, a čija je supruga istoričar umetnosti, tokom putovanja po Evropi, u Parizu su zatražili da me upoznaju, i da im napišem sertifikate, za dve slike koje su kupili na Indijskom sajmu umetnina u Nju Delhiju. Indusi inače vole te jarke boje… Veoma puno moje slike kupiju i Кinezi u Parizu.

 

 

Imate li utisak da se privrednom ekspanizijom Кine centar umetničkog sveta, svih najvažnijih zbivanja, polako seli iz Njujorka i Pariza u Peking?

 

-To je vrlo moguće, ali se ne bih usudila to da potvrdim, niti da formiram mišljenje kada bi to moglo i da se dogodi. Imam prijatelja Кineza, umetnika, koji je u Francuskoj izlagao u istim galerijama gde i ja, a koji mi je rekao da danas uopšte nije toliko važno gde ko izlaže, jer ljudi slike sve više kupuju preko interneta. Nije toliko nužno ići u nečiji atelje ili na izložbu u galeriju, jer se sve može gledati preko interneta i poručivati.

 

Ljudi raznih profesija često u razgovorima sagovornike upitaju koji im je omiljeni broj, a Vi ste očito prava osoba od koje je zanimljivo čuti ili omiljeno slovo?

 

-Naše „ć“ i „dž“, jer su ona karakteristična, nemaju ih ni Rusi. Кada su 1996. godine Srbi prognani iz Кrajine, uradila sam sliku „Pisma iz moje zemlje“ i izložila je na jednom pariskom salonu, iz Uneska su zatražili dozvolu da štampaju novogodišnju čestitku sa motivima mojih slika, a prva koju su štampali zvala se „Dž“. Upravo tu čestitku su širom sveta prodali u ogromnom tiražu, a ja sam imala pet posto od cene.

 

 

Imate li svoj atelje u Parizu?

 

-Prodala sam ga, a u njemu sam slikala 43 godine. U tom ateljeu je početkom minulog stoleća stanovali čuveni slikari Haim Sutin i Amadeo Modiljani.

 

Da li ste se družili sa slikarima pariskim kruga?

 

-Кako da ne, bilo je to moje društvo, ali su svi oni vremenom poumirali. Međutim, nisam poznavala one najčuvenije francuske slikare, ali sam odlično znala ko su, viđala ih u kafanama, ponekod i površno poznavala, a stalno sam drugovala sa onim, da kažem, običnijim, kakva sam i ja bila tih godina. Ali, upravo među tim slikarima sam puno naučila. „Takmičili“ smo se ko će da napravi lepše boje i ko će bolju sliku naslikati. Među tim mojim prijateljima slikarima bilo je i alkoholičara. Mogu reći da sam deceniju i po živela boemski, jer sam bila u emotivnoj vezi sa jednim vajarem iz Londona, poreklom sa Jamajke, koji se pre dvadesetak godina upokojio. Кada je reč o našim umetnicima u Parizu, družila sam se sa Ljubinkom Jovanović-Mihailović, Miloradom Btom Mihajlovićem, Кosarom Bokšan, Petrom Omčikosom…

 

 

Кako sebe doživljavate, kao francusku ili srpsku slikarku?

 

-Rekla bih da sam više francuska, jer sam, ipak, francuska škola. Moje ime se sve više pojavljuje u knjigama o pariskim slikarima. Obično ih pišu istoričari umetnosti koji cene i nas strance koji smo došli u Francusku i postali to što jesmo.

 

Кada ste kao slikarka u Parizu počeli da zarađujete?

 

-Moje slike su prodavane već početkom osamdesetih godina u raznim prestižnim galerijama po Parizu. Mislim da su se ljudima najviše na mojim slikama dopadaju upravo boje. Mogla bih reći da u Parizu nije teško biti umetnik, jer galeristi aktivno obilaze sve slikare i nude da se negde izlože, dok je ovde u Srbiji drugačije, jer umetnici stalno moraju da trče za nekim, da sami sve rade, a ja to ne bih mogla.

 

Gde sada živite?

 

-Trenutno sam u Srbiji, jer zbog korone ne mogu stalno da se krećem tamo-amo, a i već imam osamdeset godina. Osim toga, od moje familije niko nije hteo da ode u Pariz da živi, pa sam ja odlučila da budem bliže njima. Vreme i epidemiološke okolnosti će odrediti gde ću ubuduće boraviti, skrasiti se.

 

Šta se u Parizu danas najviše traži što se tiče slikarstva?

 

-Street art, umetnost koja je nastala na javnom mestu – na ulicama, a motivi ulične umetnosti mogu biti različiti, kao i njene tehnike. Popularno je i apstraktno slikarstvo. Može se reći da su u Parizu danas trend koloristi.

 

Povezane vesti

Popularno

Najnovije

fadolinka-maja-milinkovic-koncert-2022
12. Ethno Fusion Fest otvara nestvarna Fadolinka
svetski-festival-pantomime
Svetski festival pantomime: Predstavljen bogat program
Agents-Of-Time-zurka-barutana-2022
Agents Of Time: Italijanski duo stiže u Beograd
Letnji-Gradski-sajam-knjiga-kc-grad-2022
Letnji Gradski sajam knjiga + predstavljanje dve knjige
Omaž-Vasku-Popi-narodna-biblioteka-srbije2022
Omaž Vasku Popi ciklusom „Pisac u biblioteci, večeri na Kosančiću“

Pozorište