Beldocs festival i ove godine je nadmašio sebe programom jer se za svakog može naći po nešto. Tog petka 13. je u Muzeju jugoslovenske kinoteke prikazan kratkometražni dokumentarni film „81 metar“ koji je režirao Janis Abele.
Uoči svetske premijere ovog filma razgovarali smo sa rediteljem Janisom Abeleom i producentkinjom Ditom Birkenšteinom.
U Latviji se masovno zatvaraju bioskopi, već godinama, a kovid je to samo ubrzao. Janis je zato pokušao da u 14 minuta prikaže emociju koja postoji tokom ekranizovanja dela baš u bioskopu. Nije samo veliki ekran, već ceo doživljaj, od kupovine kokica, do odjavne špice, uzbuđenja i tuge zbog završetka. Naravno, ako vam se film svidi.
U razgovoru za Rebelgrade je objasnio šta ga je podstaklo da snimi dokumentarac iako više naginje ka igranim filmovima kako nam je i sam rekao.
Foto: Beldocs
– Uvek sam srećan kada neko želi da prikaže film koji sam snimio. Lepo je da neko želi da ga vidi – započinje razgovor Janis – I takođe je paradoks da se to dešava. Kao i moj prethodni film, igrani, je bio o metalcima. Dakle, imati premijeru na petak 13. je kao sveti datum.
Šta te je podstaklo da snimiš ovakav film?
– Već neko vreme sam imao želju da snimim isti. Bio sam fasciniran idejom o putovanju po bioskopima jer ih je zaista malo. Ovde mislim na bioskopske kuće, ne na one unutar domova kulture i tržnih centara. Tada kada sam odlučio da uradim nešto, bio sam u rezidenciji jednog pisca koji živi u malom mestu gde postoji i bioskop, što se poklopilo sa mojom idejom. I da, to je bilo vreme kovida. Bio je zatvoren. I u tom periodu sam veoma intenzivno radio na nekoliko komercijalnih projekata koji su me ekonomski zadovoljavali, ali ne i psihički. Znao sam da nakon toga mogu sebi priuštiti da uradim nešto kreativno. Mnogo aspekata se spojilo. Ali, ako pokušam da odgovorim u jednoj rečenici… Bilo je vreme kovida, svi bioskopi su bili zatvoreni. Volimo da idemo u bioskop i našli smo, besmisleni profesionalni izgovor, da idemo u bioskop.
Koliko je drugačije da se pripremite i snimate dugometražni, a kako kratki film? Koja je bila razlika u vašem kreativnom procesu?
– Komplikovano pitanje. Nakon igranih filmova, nekako sam odlučio da je snimanje kratkih filmova slično. Svaki film je na neki način drugačiji. Potrebno je više vremena. Za ovaj zaista kratak film bilo je potrebno nekoliko dana snimanja. Međutim, trebalo je manje-više godinu dana rada, jer nismo svakog dana radili na njemu. Ovo možda nije pitanje da li je dugi ili kratki film, već pitanje fikcije. To je zato što sam uvek snimao igrane filmove. Ovo je moj prvi, osim tokom studija, prvi profesionalni dokumentarni film.
Foto: Beldocs
Fikcija ili dokumentarac?
– Jesam na festivalu dokumentarnog filma, ali na neki način više volim fikciju. Takođe, moji dokumentarni filmovi nisu baš dokumentarni u onom klasičnom smislu. Da idem na ulicu sa kamerom i pokušavam da snimim istinu. To je takođe nekako moj dokumentarni film, ali moj stav je tu, po mom mišljenju, veoma prisutan.
Šta misliš da je trenutno problem sa zatvaranjem bioskopa? Da li su striming servisi sve ubrzali?
– Naravno, striming platforme se bore za svoju poziciju. Tu je i zaključavanje koje smo imali, što je ubrzalo ceo proces. Nedavno sam čuo intervju sa jednim norveškim rediteljem. Njega su pitali isto pitanje, što ga je nateralo na razlišljanje i shvatio je da će uvek biti ljudi koji obožavaju da idu u bioskope. Možda neće biti sto bioskopa, ali će ih biti deset. Isto milim da još uvek ima dovoljno ljudi. Želite iskustvo na velikom ekranu i sedenje u mračnoj sobi i biće bioskopa. Mislim da će biti bioskopa i naravno možda neće biti toliko važno kao pedesetih ili šezdesetih – ispričao je Janis i rekao da je za njega bilo bitno da odradi kako želi da film ispadne na kraju i šta tačno snima.
Foto: Beldocs
– Mislim da film takođe govori direktno o tome jer je poput pesme ili žudnje za velikim ekranom i svim iskustvom koje dobijete. Ne radi se samo o velikom ekranu već je to celokupno iskustvo. Mirisi, teksture u kojima se nalazite. To je pun paket iskustva. Potpuno drugačija vrsta iskustva – dodala je Dina.
Da se vratimo na trenutni film… Zašto se ovaj zove „81 metar“?
– To je bila interna šala, da ću imati brojeve u svim naslovima svojih filmova. Rekao sam, samo još jedan, ali ne mogu reći da se neće ponoviti. Drugo, film je snimljen na osam milimetara. Ovaj film je kao neki moj esej i u nekim trenucima sam pomalo poetičan. Želeo sam racionalan naslov. Dok smo snimali na osam milimetara, zamolio sam snimatelja da izračuna kolika bi bila dužina filma, ako bi to bio fizički film. Dakle, film bi bio dugačak 81 metar. I ovo je ta vrsta udaljenosti koju sam pomenuo. Dakle, to je distanca.
Kako si se odlučio na svet filma? Da li si oduvek želeo da postaneš režiser?
– Valjda nisam imao puno prijatelja, pa sam ih izmislio na ekranu. (Smeh) To je bilo zahvaljujući prvom velikom multipleksu u Rigi. Neki moji drugari su išli u drugu školu. Jednostavno nisam imao puno prijatelja koji su bili blizu. Ali se onda otvorio novi bioskop. Počeo sam stalno da idem tamo. Gledao sam mnogo filmova, američkih. U nekom trenutku sam pomislio, koji su to čudni filmovi Evrope? I onda sam i to počeo da gledam i video da ima nešto zanimljivo. Zatim sam počeo da pišem neke male filmske kritike. Počeo sam da radim kao pripravnik na snimanjima, čime sam bio fasciniran. Dobio sam plaćen posao na snimanju, da radim stvari koje volim, i na kraju sam otišao u filmsku školu.
Foto: Beldocs
Da li trenutno radite sa nečemu? Imate li novih ideja i tema za buduće filmove?
– Da, Dina i ja radimo na dugometražnom filmu. Nije ni igrani ni dokumentarni, više je nešto hibridno. Hibrid igranog i dokumentarnog filma. Radi se o letonskom pesniku iz sovjetskih vremena koji bi se pomalo mogao smatrati letonskim Čarlsom Bukovskim. U nekom smislu možete ga smatrati disidentom, ali ne na politički način. To je zato što je u sovjetskom sistemu i erotičko razmišljanje bilo oblik protesta. U suštini, on možda nije bio najgenijalniji pesnik, ali je bio pravi boem. Film će biti dokumentarni detektiv. Kada je umro bio je kremiran, a njegova poslednja volja je bila da se njegov pepeo prospe po zapadnoevropskom kvartu crvenih svetla kako bi zauvek bio sa devojkama i četvrtima koje nikada nije posetio. A početkom devedesetih niko nije imao novca da uradi ovo i neke institucije su izgubile njegovu urnu sa pepelom. Dakle, pravimo dokumentarni detektivski film i tragamo za pepelom kako bismo ispunili poslednju volju pesnika. I da, na putu učimo o vremenu.
Foto: Beldocs
– Takođe ima smisla da ima ovaj detektivski okvir jer je on bio jedan od ljudi koji su počeli da pišu detektivske priče. On nije baš poznat pisac. Za one ljude koji ga zaista poznaju, znaju ga po njegovim detektivskim pričama, a ne po poeziji – zaokružila je priču Dina.
Dina i Janis su ispričali da će, ako sve uspe i bude bilo kako su planirali, biti pravi omaž piscu Anatolsu Imermanisu. Radni naziv filma je „The Last Will“. Podvlače da će ovo biti poslednja detektivska avantura sa ovim piscem. Janis se osvrnuo da će provući i nit o grobljima i sahranjivanju, da nije to jedino mesto da se oda počast ljudima koji su živeli pre nas. Plus, ovom piscu je to preostalo, da počiva tamo gde je želeo.
