fbpx

header

Goran Nikolić o filmu Heroji: Biće mi zanimljivo da vidim ko će da izađe iz bioskopa

goran-nikolić-reditelj-film-heroji-2022

Debitantsko ostvarenje Gorana Nikolića „Heroji“ govori o junaku u srednjovekovnoj Srbiji, odmah nakon Кosovskog boja. Ratnik, „mali heroj“, verovatno nikad opevan u pesmama pokosovskog cilusa, kreće kući posle rata, a usput sreće divljeg dečaka. Goran Nikolić je u fokus priče naglasio odnos između njih dvojice, u filmu nema dijaloga, a narator je Žarko Laušević. Ratnika tumači Mladen Sovilj, a dečaka Todor Jovanović.

 

Cela ideja filma je reditelju počela od jedne slike koju na kraju nisu ni snimili jer je previše čak i za komične sekvence. Ideja za film mu se javila 2015. godine, napisao ga 2016, a snimio 2018. godine. Uzori za ceo koncept su bila dva filma „Gerry“ i „Brown Bunny“ koji nisu nežni prema publici. Oba su okarakterisana kao veoma radikalni, riskantni i drski.

 

Goran Nikolić je u razgovoru za Rebelgrade pričao o svim izazovima sa kojima se suočavao tokom snimanja filma. Trenutno radi na seriji „Igre sudbine“.

 

– Održavao sam tu umerenu temperaturu dok film nije ponovo počeo da se prikazuje. Jurićemo festivale narednih godinu i po dana sigurno. Sigurno ću ići na sopstveni film, da se umuvam da gledam šta se dešava, kako ljudi reaguju. Znam da je Tarantino to radio sa „Uličnim psima“. Očekujem da će svi biti baš podeljeni, biće baš radikalno. Zagrizli smo, radikalno, da radimo anti-ep i to je nešto što neće svima da legne.

 

Kako nam je rekao, posle premijere su se ljudi delili na „ovo je smaranje“, dok su neki imali stav: „Ovo je kao knjiga, imaš sedam filmova u jednom“.

 

Film govori o jednoj od najbolnijih tema Srba. Zbog čega si izabrao upravo Boj na Kosovu kao centralni događaj?

 

– Zato što sam mislio da će da privuče pažnju kada se baviš najvećim srpskim mitom. Imao sam to uvek u glavi. Pored toga, ’ajmo da izazovemo talase. Setio sam se da kada sam kao mali u školi učio o Kosovu i kako me nije interesovalo. Setio sam se kada svakog Vidovdana ide Šotrin film na RTS-u. Zaintrigirala me je informacija da je dve trećine muškaraca izgubilo život u toj bici. Ostalo mi je u glavi i samo sam se vratio na to šta se desilo sa ostalima, gde su završili.

 

Koliko je vremena bilo potrebno da se prikupe informacije iz tog perioda, tako kratko nakon bitke, za potrebe filma? Da li uopšte ima informacija?

 

– Nema, apsolutno ništa. Nema konkretnijih informacija do dolaska Mađara u Srbiju. Naročito nema ničega o temi kojom sam se ja bavio – priseća se Goran Nikolić.

 

Koliko je bio veliki izazov da se snimi film bez dijaloga sa akcentom na emocijama? Kako si došao do zaključka da bi film trebalo na taj način da bude snimljen? Da li je bilo razmisljanja o tome kako će film biti shvaćen?

 

– Imao sam neku bojazan. Nisam nikad mogao da imam potpunu viziju u glavi kako će to da izgleda jer se to razvijalo konstantno. Ali, kada je počelo snimanje, bila najmanja poteškoća kako ću ispričati priču bez dijaloga. Akcenat kostantno i jeste na ljudskom i na emotivnom i tu smo samo gađali da ne budemo patetični ni u jednom trenutku. Nismo želeli da publici ilustrujemo emocije. Bilo mi je najprirodnije da se time bavim. Da budem precizan, bavio sam se suzdržavanjem od emocija, naročito kod glavnog lika. On je u gardu konstantno, pokušava da akumulira emocije. Želi da pred klincem ostane stamen, koliko toliko, ali u jednom momentu počinje da se otvara. To dete budi u njemu stvari koje vidimo na kraju. Gradio sam sve to samog kraja i onda sam dozvolio liku da pukne. Mislim da je to zapravo teže. Samo dopusti sebi da te vodi film.

 

Da li to ima neke veze sa time što baš u Srbiji muškarci imaju problema sa suzdržavanjem, tačnije ispoljavanjem emocija? Da li si to namerno razmišljao o tome osmišljajući scenu?

 

– Zato sam se i bavio tom idejom. Zanimljivije mi je da se bavim dekonstrukcijom i muškom ranjivošću. Ne priča svako o toj temi. Bavio sam se posttraumatskim sidromom, izgubljenošću, jednim vremenom za koje su inherentno vezane herojske ličnosti. Neki ljudi su mi zamerali što se film zove „Heroji“ kada kao nemam herojska dela u filmu koja su važnija od života. Ja im onda kažem da se bavim nekim malim delima koja život znače između ljudi, da u tebe može neko da gleda kao da ti je spasao život. Na mikro planu možeš da uradiš nešto što će nekome da bude herojski poduhvat. Ove stvari im se dešavaju u svakodnevnim životima pa valjda žele da vide stvari koje su veće od života.

 

Goran Nikolić kaže da je želeo da likovi jedni drugima budu veći od života.

 

– Možda čovek nije spasao Kosovo, ali jeste sebe. Udaljeni smo od velikih dela pa ih tražimo na filmu po svaku cenu. Ljudi zaboravljaju da ni u svakodnevnom životu nismo uvek kako treba i da se ne dešavaju čak ni male stvari koliko bi trebalo.

 

Svi smo ratnici sopstvenih borbi i vraćamo se kući sa težinom su stomaku. Da li si možda neku svoju borbu preneo na film, u tu emociju od koje je satkan?

 

– Moja borba da uspostavim neka načela se metaforički prenelo u film. Neki ljudi su mi rekli da sam metaforički prebacio sebe na film. Mučiš se FDU-a, pa kasnije. Ja sam bio u fazonu da će valjda makar vredeti, bar sa ovim filmom, kada želiš da uradiš nešto drugačije. Znao sam da kada je nešto sastavljeno od toliko nepoznatih u jednoj jednačini za publiku, da će na ovaj ili onaj način da se istakne. Vodio sam se mišlju da ostavim sve u ovom filmu, da idemo do kraja, da ostavimo tu srčanost. Želeo sam da to osete ljudi, da prođu neki tip katarze, generalno promišljanja o sebi. O tome odakle su i šta imaju da brane u životu. Kosovo je bilo okidač da se bavim traumom jednog naroda u širem smislu.

 

Zbog čega si izabrao da glavni akteri u filmu budu ratnik koji se vraća domu i dečak i koje simbole predstavljaju? Da li dečak predstavlja unutrašnje dete tog ratnika koji je u rastrojstvu nakon bitke? I zašto nemaju imena?

 

– Nemaju imena jer sam želeo da se svako u njima pronađe, da budu ventil u kome svako može sebe da nađe. Ime je već neka asocijacija. Ja sam ih nazvao Heroj 1 i Heroj 2. Ako bih morao da kažem zašto je klinac, onda bih morao da spojlujem film. Ratnik je predstavnik svih ljudi koji su anonimni i neće naći mesto u knjigama. Ja sebe vidim kroz klinca. Tu postoji i borba dokazivanja očinskoj figuri. Dokazivanje generalno da ti tako mali i divalj zaslužuješ svoje mesto. Hteo sam da napravim i inverziju, da emotivno pojačam stvari i zapitao se, zašto klinac ne bi imao oko? Želeo sam da gledalac razmišlja o tome šta je sve on prošao.

 

Goran Nikolić je ispričao da se na kraju filma vidi šta je ratnik imao da izgubi i ka čemu je on išao i zašto taj klinac i zašto je izgradio takav odnos prema njemu. Nije želeo da kvari kraj ljudima koji će tek pogledati film.

 

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Goran Nikolić (@chardash_albino)

 

Koliko je težak put glavnog lika i sa čime se sve on suočava?

 

– Glavnom liku bi trebalo oko 2 meseca da stigne od Kosova do Vojvodine sa svim dezavujisanjima. Želeo sam da ga zateknem na dve-tri nedelje od početka puta. Ja sam hteo da održim taj momenat od nekoliko dana gde njega i dalje drma inicijalni šok. Kada ga na prvu pogledaš, vidiš da još slojeve blata nije sprao sa sebe, ali i krv. Vestern suočavanje sa Turcima prvih 10 minuta, opet nema očekivanje radnje. Tu, kome nije jasno na čemu je sa filmom, neće mu biti jasno do samog kraja. Film se može opisati kao elaborirani test živaca. Ubacujem gledaoca u monotoniju jednog puta i borbe sa istom. Borbe sa zdravim razumom, da se održiš, gde ti je svaki dan isti – priča Goran Nikolić i dodaje:

 

– Jedino što se razlikuje jeste da imaš manje strpljenja. Jesi fizički dalje od košmara koji si prošao, ali te i dalje prati i u snovima i u glavi. Pritom, niko od likova nema istorijsku distancu, samo znaš da se desio haos. Njima ostaje sve manje hrane i vode dok idu, hvata ih pustinjsko ludilo. Poslednja trećina filma više nije ni zabavna. Poslednjih 20 minuta je samo za najizdržljivije. Biće mi zanimljivo da vidim ko će da izađe iz bioskopa.

 

Da li smatraš da Srbija nikada posle boja na Kosovu nije prestala da ćuti? Imali smo momente kada smo bili glasniji, ali da li se to može osetiti i danas?

 

– Samo u intervalima. Meni je bio zanimljiv interval koji se ne pokriva često na filmu. U filmovima se pokrivaju stvari gde se nije ćutalo, gde je bilo neke demagogije i verbalnog ustrojstva. To su momentni koji su komercijalno privlačni i nešto što je prepoznatljivo. Možda u istorijskim knjigama nije bilo zanimljivo baviti se običnim čovekom naspram velikog istorijskog događaja. Ima jedna maliciozna kritika gde je jedan čovek napisao, parafraziram: „Svaka priča je vredna pisanja, ali nije svaka knjiga vredna čitanja“. Ja sam samo pomislio da nije svaka knjiga za svakoga. U filmu postoji neprijatna tišina koja je razbijena horskom muzikom.

 

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Goran Nikolić (@chardash_albino)

 

Rekao si da si bio u „paklu postprodukcije“. Šta je bio najveći problem da se finišira film?            

 

– Svuda gde smo kucali su nas odbijali jer nemamo dijaloge. Očigledno je problem jer ljudi beže od toga, kad je nešto toliko nepoznato. Nije nešto što se viđa svaki dan i nije nešto što se očekuje od mene. Ja tek sad počinjem da pravim opus. Želeo sam da napravim nešto zanimljivo, gde ću moći da se igram, a gde će mi trebati što manje para. Neću da mi najbolje godine prođu po konkursima, izvetreće mi želja. Ne mislim za sebe da sam napravio ne znam kakvo remek delo, već da sam napravio nešto što ima stav i što je osvežavajuće – kaže Goran Nikolić i dodaje:

 

– Zanimljivo mi je na koje sve načine ljudi gledaju film. Neki su samo inherentno bili dirnuti temom i to da se njome bavim na pošten način. Srpskim čovekom u nekom najširem smislu. S druge strane, bilo je ljudi koji su bili zbunjeni što imam Žarka Lauševića za naratora. Razmišljao sam samo da, ako već moram da pristanem na kompromis, da imam naratora da bih išao u bioskop, onda ću njega da pozovem. To je bio jedini kompromis koji sam napravio.

 

Koje ste sve lokacije posetili zbog snimanja filma?

 

– Paraćin, Tara, Zlatibor, Deliblatska peščara i Lipovica kod Ibarske magistrale. Dve nedelje smo snimali film, od 15. septembra do 6. oktobra 2018. godine. Imali smo šest dana pauze da nađemo sredstva da završimo još pet dana snimanja. Sve opštine su nam izlazile u susret za sve i svašta. Ovo je redak garažni film koji izgleda skuplje zbog toga što smo se krvnički cimali i nismo hteli da dopustimo da nas obeshrabre. Bio sam alergičan da za prvi film dobijam „ne“. Nisam želeo da se razočaravam. Bilo je razočarenja, ali ne na nivou da ne može da se izvede. Nisam želeo sam sebe da deklarišem kao „art house“ reditelja. Radio sam „art“ jer nisam imao drugog izbora. Nisam želeo previše da se preračunavam oko filma, već da izvučem maksimum od onoga što imam. Imao sam želju i da pokažem debitantima da je moguće tako uraditi, a da me realnost ne demantuje.

 

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Goran Nikolić (@chardash_albino)

 

Koji su ti planovi za naredni period? Da li je u planu snimanje novog filma?

 

– Imam u planu jedan rom kom koji je potpuno sumanut, ali moram da pazim da ne bude 18+. Imam ideju za neki horor, a to je toliko izopačeno, ali ću napisati knjigu jer mi niko neće dati sredstva. Postoji plan neki koji se može izbaciti kao mini serija. Ima jedna vrlo zanimljiva knjiga po kojoj bi voleo da radim seriju što sada pokušavam da pokrenem. Radi se o ženi, prvom serijskom ubici.

 

Goran Nikolić je za kraj rekao da su „Heroji“ stihijski nastali, da seo i napisao delo. Ispričao je da ostalo šta radi, jeste da smisli ideju, zapiše, stavi u fasciklu i pusti da mu odleži.

 

– Ako me ide još drži baviću se njom, a od svake te priče je prošlo 5 godina. Shvatio sam da me nijedna neće napustiti kad je prošlo toliko. Za sada samo znam da će mi se rom kom zvati „Seksi film“. Biće kao omaž na parodije moje generacije, „Scary movie“, „Epic movie“, „Date movie“… biće zabavan i imati srce, ali i konherentnu priču. Biće dosta parodija na klišee romantičnih komedija, od „Nothing Hill“-a, preko „4 venčanja i sahrane“, „There is something about Mary“ i svega što je uticalo. Naravno, baviću se stereotipima pornografije, biće kohezija ta dva. Dva lika se iz nekog razloga probude u promenjenom svetu gde je svi oko njih ponašaju kao da su u porno filmu – ispičao je Goran Nikolić i dodao:

 

– Svaka komunikacija i radnja vode ka seksu, ali na humorističan način. Baviću se temom koja samo evoluira, a to je intruzija pornografije u živote ljudi i kako se dvoje ljudi izbori za emotivan momenat gde svi hoće seks. Ciljam da mi bude jedan od najzategnutijih filmova u životu. Dao sam sebi ograničenje za taj scenario, da ima 85 strana. Ne želim da postoji prazan hod, da nema dosadnih delova, da ne dišeš dok gledaš film. Ceo film će biti tabu, od početka do kraja. Ljudi će videti neku istinu i koliko su određene stvari apsurdne i prenategnute. Koliko plastične stvari utiču na život. Ali želim i da se svi nasmejemo tome, da se neobavezno razmišlja o stvarima.

close

Prijavite se email adresom, kako biste dobijali najnovije vesti sa našeg sajta.

Vaši podaci neće biti zloupotrebljeni.

Povezane vesti

Boston-168-drugstore-2022

Boston 168 nastupa u Drugstoru

Pripremite se za nerede u oktobru uz Music Reactions. Omiljeni italijanski duo Boston 168 vraća se u Drugstore Beograd.   Torinski duo Boston 168 jedan je od najsjajnijih primera novije

Opširnije »

Popularno

Najnovije

Pozorište