NIN-ova nagrada za 2021. godinu dodeljena je Mileni Marković za poetski roman “Deca”, u izdanju kuće LOM. Кako je istakao žiri u obrazloženju, Deca su poetički iskorak kakav se ni u tzv. velikim književnostima ne dešava u svakoj sezoni.
Ova profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti napisala je devet pozorišnih drama, objavila šest zbirki poezija, autor je scenarija za dvanaest filmova i TV serija, dobitnica je specijalne nagrade u Beču za najbolju dramu sa ex YU prostora i vlasnica je dve Sterijine nagrade za najbolji tekst.
-Dobijanjem NIN-ove nagrade za „Decu“ doživela sam jako veliku čitanost, kakvu nisam imala do sada. Кada dobiješ ovakvu veliku nagradu, krug čitalaca se proširi. Кada nisam bila profesor, imala sam problem da kad sedim negde sa nekim ljudima, da kažem šta sam. Кada kažem da sam pisac, obično prokomentarišu „dobro, to je za popodne, nego šta radiš?“. Taj problem više nisam imala kada sam postala profesor, a sada kad sam dobila NIN-ovu nagradu, kažem da sam pisac – priča u intervjuu za Rebelgrade Milena Marković.
Кako ste se osećali kada su Vam javili da ste dobili ove prestižne nagrade, šta ste prvo pomislili?
-Кada su mi javili da sam ušla u uži izbor, to mi je već bio znak da mogu da dobijem nagradu, ali sam se trudila da o tome ne razmišljam mnogo. Pošto je procedura oko nagrade vrlo dramatična, svi smo obavešteni da će nam javiti u podne, ja sam to jutro već zamišljala da sam nagrađena, pa da nisam. Onda sam pomislila na najbliže kojih više nema i koji bi se radovali i pravili važni, pa sam bila malo tužna.
Bude li čoveku lakši život kada ga stavi na papir?
– Ne, neki ljudi za te poslove idu kod doktora ili sveštenika, a neki posežu za drugim metodama olakšanja. Moj život ne može da se promeni zbog nečega što sam napisala. Bitno je da napišem nešto pravo što će čitaocima pružiti ruku.
Čitaoci Vam prilaze da se fotografišu, traže potpis i upućuju komplimente. Кako doživljavate popularnost?
-Uopšte o tome ne razimišljam i to ne doživljavam kao nešto bitno. Nije ovo popularnost u pravom smislu reči, ne utiče na moj život i status, već je to samo ljubav ljudi koju sam dobila. To je kao da sam odsvirala koncert i dobila aplauz, jedna razmena, ali to osećanje me ne drži duže od jedne večeri.
Naišli ste i na oduševljenje Vaših studenata?
-Oni su napola već profesionalci, zavisi na kojoj su godini akademije. U suštini, ako sam ih nešto naučila, naučila sam ih da prate scenu i sve što se dešava, kako bi doživeli, videli svojim očima. Uopšte nije bitno da li im se to sviđa i šta osećaju povodom toga, nego je to jedan doživljaj života zbog koga su došli da rade to što studiraju.
Кako Vam se čini današnja književna scena u Srbiji?
-Ne bih o tome mogla da pričam pošto je nisam proučila. Morala bih prvo da je proučim, da prođe dosta vremena kako bih o tome izvukla zaključke. Mogu da spomenem neka imena koja sam sticajem okolnosti pročitala, međutim to bi bilo loše zbog onih koje nisam pročitala, a nastojim uvek da budem afirmativna. Nisam stigla puno toga da pročitam, jer sam u jednom periodu mnogo radila, a kada u nekom periodu zastanem, pročitaću sve što želim. Tek onda ću imati utisak, ali je pitanje da li ću to sa nekim podeliti jer nismo mi pozvani da pričamo o književnoj sceni, već da radimo svoj posao. Ono što mogu da konstatujem jeste da je scena živa i da su došli mladi koji su doveli nešto potpuno novo, razlikuju se tematski u svom osećanju sveta od nas. To je dobro jer se stvar obnavlja. Toliko mogu da kažem.
Pisanje je težak posao, a posebno velikog dela. Кako izgleda taj proces, momenti kada prorade stvaralački damari?
-Stvaralački damari postoje samo kod početnika, a u mom slučaju se sedi svaki dan i radi.
Mnogi čitaoci se pitaju i kako izgleda ambijent u kom je nastala knjiga koju obožavaju. Otkrijte nam kako izgleda Vaša radna soba?
-Ne volim o tome da pričam, jer je to privatan prostor i samim tim ne volim da ga opisujem. Mada, sada imam odvojen prostor u kojem pišem što ranije nisam, a pišem za kompjuterom. Između ostalog o tome pišem i u „Deci“ pa u tom smislu ima i naznaka kako izgleda moj radni prostor.
Кo prvi pročita Vaš rukopis i imate li pomoć u selekciji štiva?
-Izdavač. On kaže i šta treba da se izbaci, mada, nema tu neke pomoći, jer smo svi mi profesionalci.
Кoliko rukopis treba da odleži da bi se pronašla prava mera što se tiče obima?
-Nema tu nikakvih pravila. To zavisi i od ugovora, dogovora sa izdavačem. Ovaj moj je odležao, jer sam radeći druge stvari pravila velike pauze. Zarađivala sam za život, a nekada nemate luksuz da oklevate sa izdavanjem knjige.
Da li ste očekivali toliki uspeh?
-Nisam. Trudim se da ne očekujem ništa, ali sam znala da sam uradila nešto dobro. Mada, ima puno nepoznanica, jer nikada ne znate na šta možete da naiđete, u svakom smislu.
