Famozni Futro, odnosno Slavimir Stojanović, grafički dizajner, vizuelni umetnik, autor, ilustrator i profesor, ovaj put se predstavlja u potpuno novom svetlu. Reč je o izložbi ”Percfet” u Galariji Haos (Dositejeva 3) u Beogradu. Za ovu priliku realizovao je seriju od 25 crteža grafitnim olovkama, formata 42 x 60 cm, a njih čine figuralne i apstraktne predstave u kombinaciji sa tekstom.
Bojana Vunturišević za Rebelgrade: Malo se bojim svojih pesama
Foto: Rebelgrade/Slavimir Stojanović Futro
-Ovi crteži su najzaokruženiji moj izraz do sada. Izložba se zove „Percfet“, a ideja za vođenje je nastala iz želje da objasnim šta stoji iza toga, zašto baš ovakva postavka i koji je proces doveo do ove vrste mog izraza pored svega komercijalnog što radim. Do izložbe je došlo zahvaljujući gospođi Borki Božović, istoričarki umetnosti i direktorki Galerije Haos. Ona mi je rekla: „Za tri meseca ćeš imati izložbu, moraš“. Budući je Haos poznat kao galarija crteža, morao sam ponovo da crtam. To ističem jer uglavnom moja svakodnevna praksa podrazumeva skicanje rukom idejnih rešenja, pa rad na kompjuteru, raznim programima. Dakle, moje okruženje je ustvari digitalnog karaktera, a ova ižložba me je vratila u jedan taktilan osećaj u odnosu na neko određeno stanje koje sam oduvek imao, a trudio sam se da zaboravim šta sve umem da radim, jer sve to uzima mnogo vremena, a pitanje je da li je to pravi način da se izrazim – rekao je Slavimir Stojanović Futro u intervjuu za Rebelgrade.
Foto: Rebelgrade/Slavimir Stojanović Futro
Reči poruka na crtežima su uglavnom razdvojene na slogove ili spojene, kako bi se duže čitale, a samim tim i navele na razmišljanje. Da li je to bila namera?
-Apsolutno. Sa semantičke strane, to je napravljeno da bi se ljudi privukli da ostanu tu i reše rebus, da vide šta tu piše. Sa druge, formalne strane, naslanjam se na sva nasleđa koja nam ovde pripadaju, bilo da je to ruski konstruktivizam ili recimo zenitizam iz dvadesetih godina prošlog veka. To je jedna dekonstrukcija, nešto što inače jako volim u estetskom smislu. Ovi radovi imaju elemente kolažiranja od kojh sam ranije bežao plašeći se čiste likovne forme, a sada sam je osvojio jer sam siguran u komunikativni deo.
Foto: Rebelgrade/Slavimir Stojanović Futro
Veliki bum napravili ste i sa sportskim brendom Yebossi Mukewu?
-Zbog tih majica sam trenutno uzbuđen, videvši nove koje su upravo stigle iz proizvodnje. Sada imamo daleko širu ponudu nego ranije, a uz to su bolji materijali i štampa je kvalitetnija. . Majice šiju naše švalje iz Požege i Arilja. Moja porodica, ja, kao i svi zaposleni, konstantno se poboljšavamo, jer smo sve bolji, majice su nam sve kvalitetnije. Ovu su za nas najsrećniji dani.
Foto: Rebelgrade/Slavimir Stojanović Futro
Planirate li da proširite asortiman, da proizvodite i druge odevne predmete?
-Radićemo i jakne, pantalone, torbe… Želim da Futro brend postane još dostupniji i pristupačniji onima koji misle svojom glavom. Konkretno, natpisima na majicama želimo da navedemo ljude da misle. To je zapravo i poenta Futro brenda. Veliki logotip nekog brenda na odeći služi da onaj ko je nosi pokaže da je uspeo u životu i da reklamira tu neku firmu. Moja ideja da se ljudi navode na razmišljanje nastala je zato što živimo u svetu koji je usmeren na spoljašnjost, a ne unutrašnjost, te što se mnogo više bavimo formom nego suštinom. Bavim se ja i formom, ali ona bez suštine nema snagu. Ne umem da napravim nešto što je samo lepo…
INTERVJU Savo Manojlović: Umetnost izlaska na ulice
Foto: Rebelgrade/Slavimir Stojanović Futro
Kada ste spoznali da posedujete tolike talente?
-Mi dizajneri imamo sreće što postoje svetska takmičenja. Još kao student sam na međunarodnim takmičenjima dobio nekoliko nagrada i shvatio da nešto može da se poentira. Mada, kada god sam dobio neko priznanje, to nije bilo samo zato što sam dizajnirao nešto lepo, već zato što sam imao jasnu i preciznu ideju koja druge navodi na razmišljanje. Upravo je to okosnica mog rada od dana kada sam kao šesnaestogodišnjak dobio prvu nagradu.
Šta Vas najviše pokreće u stvaralaštvu, bilo u jednom poslu ili celokupnom opusu?
-Da ono što radim vidi najšira publika. Neću se libiti advertajzinga, da radim recimo logotipe za velike i male kompanije, sve dok postoji publika koja na to može da odreaguje. Mada, uglavnom se sakrijem, ne znaju da to ja radim, ali i u to ubacujem elemente mog brenda, mojih autorskih radova. Najsrećniji sam dok radim nešto što animira ljude, recimo pozorišne plakate. Rad na plakatima je kao neka šprinterska disciplina u kojoj brzo ostavljate trag, a u toj brzini imate veoma mali, limitiran prostor da poentirate. To najviše volim kada je u pitanju rad za druge, a najviše me ispunjava ono što radim za Futro brend. Međutim, aktuelna izložba „Percfet“ je trenutno najadekvatniji opis onoga što bih radio svaki dan pomalo, jer je to, ipak, malo odmaknuto od šire publike, zahtevnije je, traži percepciju, inteligenciju, brzinu…
Foto: Rebelgrade/Slavimir Stojanović Futro
Čini se da dizajneri kopiraju jedni druge. Kako se štite autorska prava?
-Nekome ko ima autentičnu ideju, može da se desi da neko drugi, na drugom kraju planete, dobije vrlo sličnu, skoro istu ideju. Meni se to desilo nekoliko puta… Kada sam radio kampanju Sony vokmen, na donji deo note sam stavio otisak stopala, jer ljudi danas hodaju slušajući muziku. Za to idejno rešenje, dobio sam brojne nagrade u svetu. Međutim, sledeće godine, za skoro identičan rad, jedna velika kompanija iz Barselone, dobila je još više nagrada. Mogao sam da idem tamo da ih tužim, ali mi je to bilo nekako bez časti. Nisu oni sigurno ukrali od mene, ali se dešava pojava sličnih, pa čak i istih dizajnerskih rešenja.
Mnogi dizajneri iz Srbije rade širom sveta. Znači li to da naša zemlja prepuna izuzetnih stručnjaka iz te oblasti?
-Svuda ima mnogo posla jer živimo u doba vizuelnih komunikacija. 85 posto ukupnih komunikacija na planati su vizuelni. To je raj za dizajnere, ali je sa druge strane pakao kako biti autentičan. Tu mora da se zaroni u dubinu, čeprka po sebi i traže autentične, nove formule istih stvari. Kada nađeš neku formulicu, ne smeš odustati. Da bi ljudi shvatili da si autentičan, moraš da budeš strpljiv, pa daš sebi duži vremenski rok, pa makar bio i decenija. Fenomenalan primer toga je Konstrakta. Dvadeset godina se bavila muzikom, a tek sada je napravila ogroman iskorak. Sve vreme je radila na tome, a tek sada joj se namestilo. To, dakle, nije uspeh preko noći. Kultura je jednako nadahnuće, inspiracija, a život bez toga nema nikakvog smisla. Upravo je ta kultura oduvek plašila primitivce. Podsetiću samo na reči nekog Titovog partizana – Kada čujem reč „kultura“, odmah se hvatam za pištolj.
Foto: Rebelgrade/Slavimir Stojanović Futro
Odajete utisak disciplinovane osobe, koja u svakom momentu zna kada, koliko i šta radi, te sve drži pod kontrolom. Da li je u tome ključ Vašeg uspeha?
-Takav sam oduvek. Imao sam preciznu strukturu života, od dnevne organizacije do toga kako kontrolišem svoj talenat. Želeo sam da preživim, a ne da umirem u lepoti. Dakle, hteo sam da preživim od lepote. Za razliku od mnogih kolega, znao sam da moram da radim i pronađem strukturu na koju ću se nakačiti. U mom slučaju to je bilo nešto vrlo omraženo od većine – advertajzing. To je devedesetih godina bilo jedino mesto na kom je moglo da se zaradi. Mada, mnogi umetnici i dalje preziru advertajzing. Neće ovamo, a kukaju što nemaju pare. Za razliku od njih, vrlo sam pragmatičan, ali znam šta neću da radim.
Sanjate li neki veliki projekat?
-Želim da napravim Futro art centar u Beogradu ili okolini. Tu bih držao seminare i organizovao razne događaje. Međutim, to ne mogu da napravim ako pljujem po komercijalnim projektima. Niko ništa u životu ne poklanja. U priče da se i to dešava, ne verujem, isto baš kao što ne verujem u dobitak u igrama na sreću i u kockarnicama. Verujem da ako dobiješ nešto na sreću, da ćeš to negde debelo platiti, a ako ne platiš ti, onda će to učiniti neki tvoj potomak. Ako neko nešto u familiji pogreši, sledeća generacija će ispaštati. U to sam duboko uveren, a to je i glavna tema mog novog romana „Paloma“ koji pišem već dve godine. Knjiga se bavi generacijama porodice Paloma, a daje jasnu poruku da onaj ko nešto zezne, a ne plati zbog toga, onda će doći na naplatu kod njihove dece, unuka, praunuka…
Kao umetnik verujete u karmu?
-Kao čovek verujem da treba biti pravičan, koliko je to moguće. U procesu sazrevanja sigurno se svi mi ogrešimo o nekoga, ali moramo nastojati da se izvinimo. Uvek moramo voditi računa šta radimo.
Očito je da niste samo urbani umetnik, već i tradicionalan, folkloran čovek?
-Baš tako. To je verovatno iz moje potrebe da okupim svoju familiju koja je prilično razuđena.
Foto: Rebelgrade/Slavimir Stojanović Futro
Sve knjige koje ste objavili, osim što edukuju, nose poruke koje bude moral, kako one za odrasle, tako i za mališane?
-Bez konkretne ideje ništa ne radim. Ne umem da uradim nešto što će samo da bude slatko i dopadljivo spolja. Probao sam i to, ali ne vredi, a bilo bi mi lakše. Ovako za svaki projekat moram da zaronim, ronim i gušim se, a kada dođem do dna, odbijem se nazad da uzmem vazduh. Dakle, kad radim nešto, dajem se maksimalno, pogotovu kada su u pitanju knjige za decu.
Kako je nastala knjiga „Singi Lumba“?
-Ne bih nikada u životu crtao za decu da to nije tražila moja ćerka Nađa. Dok sam joj pričao priče za laku noć, izmišljene o nekoj devojčici, tražila je da nacrtam tu junakinju. Šest meseci sam crtao tu devojčicu, a onda je ona sasvim slučajno dobila ime i prezime Singi Lumba, dopadljivo svoj deci ma koji jezik govorila. Nastalo je tako što se Nađin balon od helijuma zalepio za plafon. Govorila mi je „singi lumba“, jer nije znala da kaže „skini balon“. Onda je Singi Lumba dobila najboljeg prijatelja koji se zove Filipo Bibi. Sada radim već treći knjigu za decu – „Avanture Singi Lumbe“. Koncept serijala tih knjiga je da deca steknu utisak da ne moraju sve sama, da mogu da veruju drugima i da je važno imati nekoga s kim se razumeju, jer samo zajedno sa nekim mogu napraviti čuda. Inače, Filipe Bibi je dečak sa planete Plavih oblaka, koji se mojoj ćerki realno pojavilju u snovima, dok spava.
Da li Vi nekad crpite inspiraciju za rad iz svojih snova?
-Retko. Imam dosta crnih snova, pa nastojim da ih što pre zaboravim. U realnosti vodim veliku borbu sa maštom, da slučajno ne odem u drugu, tamnu stranu. Vodim računa da ne uđem u depresiju kojoj su skloni svi koji imaju mozak. Živimo u takvom vremenu… Za sada sam vrlo zadovoljan kako sam neke mračne misli uspeo da preokrenem na drugu, vedru stranu.
