Savo Manojlović – u poslednjih nekoliko meseci sigurno je da ste ime i prezime ovog čoveka čuli nebrojano puta – u medijima, od kolega sa posla, u gradskom prevozu… A glas Sava Manojlovića čuo se na ulicama Beograda nedeljama. I tih dana, nije se odvajao od megafona… Dokle se čula njegova reč, kako mu je pošlo za rukom da povede za sobom ljude na ulicu, kako izgleda Beograd iz njegovog ugla, a kako stvarno izgleda Savo Manojlović, direktor kampanja „Kreni – Promeni„ otkrio je u intervjuu za Rebelgrade.
- Nalazimo se na FDU, u užem si krugu na prijemnom ispitu za akademske studije glume, Betmen Gotamu – Savo Beogradu… Kako bi gradio svoj lik u tom filmu?
Neki film u kome otkrivamo da Betmen u Beogradu postoji u svakom od nas. I onda stotine hiljada Betmena izlaze na ulice i blokiraju celu Srbiju u borbi za pravdu. Srbija staje da bi krenula napred. Centralni skup betmena na Gazeli. Dobro pobeđuje. Ali nekako nema potrebe da glumim u tom filmu, taj film smo svi mi na blokadama živeli.
Foto: Rebelgrade
- Da si glumac, da li bi i na tom polju izgradio Sava Manojlovića koji bi danas izveo ljude na ulicu?
Ne znam iskreno. Od detinjstva sam bio bundžija, ali ispostavilo se da je pravo i to što sam radio u Ustavnom sudu i učio na doktorskim studijama postalo bitno u svim kampanjama postali smo prepoznatljivi što uvek nudimo relevantno pravno rešenje. Skoro sam u Institutu za uporedno pravo gde radim kao naučnik sređivao neke svoje naučne članke i našao sam jedan od prvih radova vezan za zakon o referendumu i narodnoj inicijativi, iako sam bio zaboravio na njega, kada sam ga čitao shvatio sam da sam mnoge stvari iz tog rada koristio kao argumente u blokadi.
- Objasni nam svoj rebel status u gradu?
Ja sam buntovnik sa razlogom. Verujem u pobunu ne samo da bismo se bunili nego da bi slobodu i pravdu videli u svakom ćošku našeg grada i u svakoj ulici.
- Kako izgleda tvoj život od protesta do protesta?
Radim kao naučnik u Institutu za uporedno pravo. A usput radim i konsultantske poslove ili kao predavač iz oblasti javnog prava, javnog govora, strategije i društvenog organizovanja. Hobi su mi sport i treninzi, obožavam pozorište, knjige, prirodu, šetnje po Adi, Košutnjaku i Keju, putovanja. Voljenim i dragim ljudima dugujem zajedničke momente koje sam im u poslednje vreme uskratio zbog obaveza.
Foto: Privatna arhiva
- A kako je izgledao tvoj život sa 25 godina?
Dosta putujem i usavršavam se u tom periodu. Istovremeno radim u Ustavnom sudu i gledam kako prava građana nisu zaštićena. Gledam program kursa na Harvardu o društvenom organizovanju i razmišljam baš bi dobro bilo da neko krene da kombinuje pravo i organizuje ljude da se pobune. Možda bi tako mogli da oživimo prava koja postoje na papiru. Deluje dosta neostvarivo, ali kažem sebi, ajde da probam…
- Kako na tebe utiču svetla koja projektuju reflektori Beograda?
Ovo je grad u kome je divno živeti, ovo su ljudi uz koje vredi koračati.
Foto: Privatna arhiva
- Proputovao si dosta, koliko svetske metropole kaskaju za ovom našom?
Meni kad god provedem neko vreme napolju, osetim da sa uspomenama ostavljam i deo sebe u tim mestima. A svi ti gradovi postaju nekako deo mene. Beograd mi nekako opet ostane tu najdraži, valjda zato što gradovi nisu samo građevine i arhitektura, već pre svega ljudi.
- Da li bi nekad voleo da se ništa od ovoga nije desilo i da živiš „normalnim“ životom?
Pa iskreno… Ne. Ovo su zemlja i ljudi za koje se vredi boriti.
Foto: Privatna arhiva
- Zbog čega bi sledeće građani mogli da stanu rame uz rame na ulice?
Odbrana šume i terena na Bežanijskoj kosi.
- Idemo za tobom tom ulicom, ali kuda nas vodiš?
Ne vodim ja nikoga. Možda povremeno pokazujem put. Ima ona misao Če Gevare: “Ja nisam oslobodilac. Oslobodioci ne postoje. Ljudi sami sebe oslobađaju.” – zaključuje Savo Manojlović.
