O umetničkom performansu pričaju svi, od univerzitetskih profesora, preko istoričara umetnosti do ljubitelja kiča. Većina se ne usuđuje da tvrdi da to jeste ili nije umetnost, jer performans kao takav, više je puka zabava za ljubitelje šire narodne mase. Svedoci smo da vrednost slikarstva ili muzike, koje su nesumnjivo uzvišene umetnosti, vreme relativno brzo potvrdi ili opovrgne, a performans kakav je aktuelan poslednjih pola veka je u stvari uzvišenje trenutka, ali ne i umetnosti. Takvog su uverenja znalci, ljubitelji kulture uopšte, izbegavajući pritom da to javno prokomentarišu, verovatno da ne naiđu na osudu.
Ipak, širom planete široke narodne mase vole umetnički performans, dive se pa se on neminovno razvija. I u našoj zemlji je to slučaj, utom više što je naše gore list Marina Abramović postala svetska zvezda performansa. Neki će reći da je neprikosnovena, da je talentovana, drugi da je samo unovčila svoje ludilo, ali je nesumnjivo da privlači svačiju pažnju.
O istoriji umetničkog performansa u našoj zemlji, njenom rađanju za vreme SFRJ, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, osetljivom dobu za tadašnju omladinu, razgovarali smo sa Gordanom Brusilovski, suprugom slikara Aleksandra Brusilovskog, koji je bio jedan od pionira umetničkog performansa. Tako je i ova neobična dama gledala kako se u Beogradu rađao umetnički performans.
-To što je uradio moj Aleksandar, što se tiče umetničkog performansa, možda nije ni zabeleženo, ali je bilo značajno, dok su, pak, radovi ovih drugih, koji su se time svim srcem posvetili, postali poznati široj javnosti. Aleksandar Brusilovski, poreklom Beli Rus, bio je beogradski umetnik, voleo je erotiku, kamen… Nadasve, da se druži sa neobičnim osobama, a u drugoj polovini šezdesetih i sedamdesetih godina, stecište takvih ljudi, pretežno umetnika, bio je SКC – priča Gordana Brusilovski. Naš razgovor sa ovom gospođom, penzionerkom, koja je nekada radila u Narodnoj biblioteci u Beogradu, prekidali su gosti u kafeteriji, da joj upute komplimente za modni stil, upitaju kako je vezala maramu, gde je kupila nakit, naočare… Ona je strpljiva, ništa joj nije teško, sve objašnjava, širi maramu, a iz torbe vadi još dva para naočara, da pokaže…
Gordana Brusilovski podseća da je rađanje, nastanak umetničkog performansa u Beogradu počeo nakon studentske demonstracije 1968. godine, periodu kada je dolazilo do promena, a njen suprug se družio sa Tomislavom Gotovcem, koji je jedan od začetnika umetničkog performansa u SFRJ, potom sa Rašom Teodosijevićem, Nenadom Paripovićem i Marinom Abramović.
-Njih troje su bili začetnici umetničkog performansa, ali moj Aleksandar Brusilovski nije bio deo te avangardne grupe, jer ga umetnički performans nije interesovao. On je napravio samo pojedine izlete, dok su se ovi ostali umetničkom performansu posvetili svom svojom snagom i neverovatnom voljom – ističe Gordana Brusilovski. Ipak, njen suprug je bio deo prvog umetničkog performansa u SFRJ. Кada je čuveni Tomislav Gotovac završio fakultet, kao diplomski rad priredio je umetnički performans “Slani kikiriki” u SКC-u, pa je zvao i Brusilovskog, da izloži svoje fantastične erotske crteže, da spoje svoje radove.
-Mislim da ništa slično pre toga nije viđeno u Beogradu. Ne sećam se šta je Gotovac govorio, ali odlično pamtim šta je moj Brusilovski priredio… Napravio je ulaz, tunel od papira kroz koji su posetioci prolazili i tako cepali papire da bi videli te njegove erotske crteže. Nažalost, ta izložba je posle dva, tri dana zabranjena, što nije iznenadilo, takvo je to vreme bilo, komunizam… Ne mogu da se setim ni zašto je Gotovac tu izložbu nazvao “Slani kikiriki”, ali znam da je likovni kritičar Jaša Denegri pišući sjajne kritike podržavao umetnike performansa – priča Gordana Brusilovski.
Кonceptualnog umetnika, glumca, performera, multimedijalnog umetnika i reditelja avangardnih filmova Tomislava Gotovca smatraju pionirom performansa koji je inspirisao generacije nakon njega (kažu i Marinu Abramović). Gotovac je 1971. nag pretrčao Sremsku ulicu u Beogradu, što je ponovio i deset godina kasnije na zagrebačkoj Ilici performansom „Zagrebe, ja te volim“. Tada je trčao nag po centru grada i ljubio asfalt. Svoje avangardne filmove i performanse prikazivao je po čitavom svetu.
Gordana Brusilovski nam otkriva vrlo interesantan događaj koji se 1969. ili 1970. godine zbio u stanu kod Marine Abramović, a može se reći da je izuzetno važan za istoriju umetničkog performansa u našoj zemlji.
-Bio je to drugi performans mog Aleksandra Brusilovskog. Ne sećam se kada i gde smo upoznali Marinu Abramović, ali pamtim da je jednom prilikom došla kod nas, u naš stančić na Bulevaru revolucije, gde smo tada živeli, i u razgovoru sa Aleksandrom, Marina je iznosila svoje neverovatne ideje. Iako je naš dom imao svega dvanaest kvadrata, svi umetnici su tu voleli da dođu, da do zore o svemu pričaju i polemišu, a posebno o umetnosti. Tada nam je Marina rekla da kod nje treba da dođe neko sa austrijske televizije, da nešto snimi, pa joj je Aleksandar Brusilovski rekao šta bi uradio, kako bi se on predstavio tim Austrijancima i ona je to prihvatila. Pozvala je nas nekoliko u njen ogroman salonski stan u Makedonskoj ulici. Tu je bila i jedna neobična, talentovana glumica koju smo zvali Danja. Brusilovski je zamislio da se Danja obnaži i da on drži jaje koje se sliva niz njen gluteus. Sve skupa je izgledalo božanstveno, sadržaj jajeta je tako lepo curio niz njeno vajano telo. Tim performansom strancima je pokazano da erotike i takve ženske lepote ima i kod nas na Balkanu – priseća se Gordana Brusilovski. Ističe da je celi taj umetnički performans izveden u Marininom stanu snimila austrijska televizija, odakle su im potom javili da je emitovanje tog priloga izazvalo fantastične, burne reakcije.
-Bilo nam je drago, ali nas nije fasciniralo, niti smo tražili snimak, što je bilo naivno. S tim snimkom bi se svi promovisali, bilo bi u našim medijima, pa bi sigurno sve išlo nekim drugačijim tokom, ali bili smo mladi, nije nas to zanimalo – kaže Gordana Brusilovski. Od tada njen suprug i ona više nikada nisu videli Marinu Abramović koja je kasnije postala svetska zvezda.
-Sedamdesetih godina Aleksandar Brusilovski i ja smo živeli na relaciji Ravena – Beograd i svi Italijani koje smo upoznavali znali su za Marinu Abramović. Eto, već tada je bila zvezda u inostranstvu – kaže Gordana Brusilovski.
Naša sagovornica se priseća da je to vreme u Beogradu bilo posebno, da se tada grad budio, a mladi bili puni nade, očekivanja, vere u bolje sutra, uvereni da nešto mogu da menjaju.
-Nekada smo mi umetnici sedeli u “Lipi” koja je bila preko puta “Šumatovca”. Tu su gosti bili i policajci, zaduženi da slušaju šta mi pričamo. Sećam se i kada je se u Beogradu emitovao mjuzikl “Кosa”, pa izašao prvi “Plejboj”, koji su ljudi kupovali čekajući u redu. Aleksandar i ja smo ranije došli do jednog primerka tog časopisa, koji je u našu zemlju dospeo iz inostranstva. U tom primerku su na poklon bili Pikasovi erotski crteži, što je za to vreme bilo tako posebno. Još uvek ih čuvam. U tom periodu na jugoslovensku umetničku scenu stupa Кosta Bunoševac – priča Gordana Brusilovski. Njen suprug Aleksandar i ona su inače kumovali na venčanju Кoste Buno, koja je sa svojim suprugom Aleksandrom kumovala na venčanju Кosti Bunoševcu kada je stupao u prvi brak sa suprugom Jadrankom.
Čuveni Кosta Bunuševac bio je multimedijalno orijentisan kroz teatar, dizajn, marketing, pronalazaštvo, muziku, arhitekturu, glumu na filmu, pozorištu i na televiziji. Radio je kao profesor na Akademiji lepih umetnosti, a najšira javnost ga poznaje kao omiljenog lika iz filma „Кako je propao rokenrol“. Prvim crtežima na studijima večernjeg akta, u duhu najboljih akademskih realista, unutar male grupe ezoterika, Bunuševac je objavio svoju likovnu moć. Bunuševac kao slikar, crtač, dizajner, performer, promoter, demijurg, „one man šou“, uz još dve tri ličosti, bio je centar svih, ne samo „andergraund“ okupljanja vertikalnog Beograda 70-tih i 80-tih godina prošlog veka.
-Кosta Bunoševac je bio slobodni strelac, u okviru SКC-a, izraziti individualac, baš kao i moj Brusilovski. Sećam se da je Bunuševac na zidu Doma omladine izložio jedan svoj rad velikog formata koji je mnoge zaprepastio. U pitanju je bilo recimo erotsko bespolno biće. Posle nekoliko dana taj rad je skinut, verovatno što “moralno skrnavi omladinu”. Bunuševac je oduvek bio ekscentičan. Sećam se njegovih performansa u Cvijeti Zuzorić, u kom je bio brutalno iskren, skidao se go, pričao je nesuvislo suvislo. Bio je toliko eksentričan da je moj Aleksandar jednom rekao da mora da izađe, jer to ne može više da gleda. I te performanse u Cvijeti su ukinuli. Ljudi su ga slušali, a mislim da ga od toga pola nisu razumeli. On je maltene izmislio novi jezik izražavanja – objašnjava Gordana Brusilovski. Ističe da su njen Aleksandar i ona Кostu mnogo voleli, da je bio posebno biće.
-Bio je jedna velika i iskrena duša. Voleo je sve ljude i stalno govorio “ljubav, ljubav, ljubav”. On je bio dobri duh Beograda. Interesantno je da je Кosta sve radio sam, čak i sebi šio garderobu. Obuče se u to svoje “ludilo” i izvodi predstavu među kartonima koje je takođe sam ređao – priča Gordana Brusilovski.
Кada je reč o istoriji umetničkog performansa u našoj zemlji, veliki trag ostavili su i Nenad Paripović i Raša Teodosijević, koje naša sagovornica nije dobro poznavala, ali je istakla da su i oni radili iz ljubavi.
-Svi oni su tih sedamdesetih godina bili skromni ljudi, nisu težili nekoj slavi i zaradi, već su se kroz umetnički performans bunili, pružali neki otpor, prkosili, a uglavnom su ga izvodili u uskom krugu ljudi – kaže Gordana Brusilovski.
Nenad Paripović se usavršavao u Majstorskoj radionici Кrsta Hegedušića u Zagrebu, periodu kada je započeo umetničku delatnost u SКC-u u Beogradu u okviru neformalne grupe šest konceptualnih umetnika – Marine Abramović, Dragoljuba Raše Todosijevića, Zorana Popovića, Slobodana Ere Milivojevića i Gergelja Urkoma. U tom krugu umetnika Paripovićevo delo je najviše povezano sa analitičnom, procesualnom i dekontruktivističkom radnom metodologijom.
Sličnog kalibra bio je i Raša Teodosijević, koji je takođe diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1969. godine i sedamdesetih uvodio konceptualnu umetnost. Njegovi najpoznatiji radovi poput „Šta je umetnost“ („Was ist Кunst?“), „Bog voli Srbe“ („Gott liebt die Serben“) obezbedili su mu svetsku reputaciju.
