Mnogo puta ste prošli delom Knez Mihailove ulice gde se nalazi vaga koja govori, a iako ste možda protivnik merenja na javnom mestu, verovatno ste se zapitali kakvi su to ljudi koji bez stida staju na ovu spravu i ne haju da cela ulica čuje njihovu telesnu težinu.
Možda vas je interesovalo i ko je Beograđanin koji svako jutro tu dođe, rasklopi vagu i meri prolaznike. Reporter portala „Rebelgrade“ potražio je odgovor na ova pitanja, a usput čuo i niz drugih zanimljivosti… Ljubazan i pričljiv bradonja sa tužnim izrazom lica zove se Dušan, a prezime, kako kaže, nije važno, već je dovoljno reći samo: „Dule sa vage u Knezu“.
Pored nekadašnje robne kuće Nama ovaj čovek se druži sa vagom za merenje telesne težine od oktobra 2003. godine, od kada je povremeno uskakao kao zamena, a od avgusta 2014. skokodnevno. Iako su ranije bila bolja vremena, kako je zapazio, ljudi se češće mere, jer je zvuk koji izgovara telesnu težinu isključen.
-Shvatio sam da je skoro sve sramota, pa sam isključio ton. Niko još nije tražio da ga uključim. I od tada više ne stoji natpis „vaga koja govori“, već „digitalna vaga“ – priča Dušan. Merni limit je 150 kilograma, a upitali smo ga i ko je do sada bio najteži.
-Na rizik sam jednog krupnog čoveka pustio da se izmeri, vaga je istrpela, na displeju je ispisala 150 kilograma i 200 grama, što je maksimum koji može da prikaže – kaže Dušan. Koliko je gospodin koji se merio bio težak, zbog tehničkih ograničenja vage, ostala je nepoznanica. Ali, bilo je i mnogo težih „slučajeve“.
-Rizikovao sam još nekoliko puta dopuštajući da izuzetno krupni ljudi stanu na vagu. I oni su bili mnogo teži od 150 kilograma, jer je u takvim situacijama vaga umesto trocifrenu brojku s tri decimale pokazivala crtice. Pojedini su se uvredili kada sam im kazao da treba da se izmere na stočnoj vagi. Nisam mislio ništa loše, taman posla, samo se tako zove vaga koja meri više od 150 kilograma – objašnjava Dušan. Kaže da se na ovoj njegovoj vagi mnogo više mere muškarci, a žene je iz određenih razloga zaobilaze u širokom luku.
-Razumem one krupnije dame, ali ne znam zašto one vitke izbegavaju. Mislim da je to sujeta, ne žele da im se ukaže trenutno stanje, odnosno realna težina. Kada žena vidi crvenu brojku na displeju, zna da mora da menja način života, ishranu, a to najčešće ne želi. Ja im neretko i preporučim određenu dijetu, šapnem da niko drugi ne čuje, bar sam o režimima ishrane i dijetama puno naučio. Ona koja je poslušala moje savete, nije se pokajala, naprotiv. Skoro svi koji stanu na ovu digitalnu vagu i nisu zadovoljni svojom težinom, kažu: „E, moram na dijetu“ i većina održi datu reč. Da su se izmerili na kućnoj vagi, ne bi se odlučili da oslabe, jer ova velika vaga drugačije psihološki utiče nego obična – objašnjava Dušan. Ukazuje da kućne vage često prikazuju pogrešnu težinu, jer su parketi i pločice uglavnom malo krivi. Ističe da mu je drago kada se posle nekoliko dana pojave oni koji su smršali. Opet ponavlja da niko ne treba da se boji njegove vage, jer je odavno – zanemela.
-Ranije je ortak sa kojim radim, zbog reklame pojačao ton vage, da što glasnije izgovori telesnu težinu. Tako je vaga sporim i isprekidanim glasom, na primer, izgovarala: „Vaša telesna težina je 102 kilograma i 250 grama“. I to svi čuju, pa je skoro svaka mušterija molila da isključimo ton, da ne mora cela Knez Mihailova da čuje njihovu kilažu. Stoga je drugar pre devet godina isključio ton. Od tada je retko kome falilo da vaga „razglasi težinu“ – priča Dušan. Međutim, iznenađen je što i danas mnogi prolaznici prokomentarišu: „To je ona vaga koja govori“.
-Ne mogu da verujem da i posle toliko godina nisu primetili da je ton isključen – kaže Dušan. Žali se da najmanje posla ima zimi, jer je hladno. Dok razgovaramo sa njim, ljudi dolaze, mere se, ali ne pristaju da se fotografišu, stid ih je zbog težine, a on tačno zna koliko treba oduzeti od prikazane brojke, jer nepogrešivo ošacuje težinu jakne, farmerki i obuće.
-Najteže je kada pada kiša, jer se izađe sa vagom na ulici, a retko ko se meri, pa ispadne da sam, kako naš narod kaže, klao vola zbog kilo mesa – konstatuje Dušan. Dodaje da se osim naših ljudi, mere i stranci, turisti, a posebno migranti, verovatno da vide koliko su oslabili na putu seobe. Osim što voli da vidi kada su ljudi zadovoljni svojom težinom, obožava sliku, prizor srećnih prolaznika koji se grle, ljube, smeju, šetaju decu i kučiće…
Kada se pomene malo dalja prošlost Beograda, „Dušan sa vage u Knezu“ kaže da se vaga za merenje na ulici pojavila još pedesetih godina. Prvo na okretnici autobusa i trolejbusa kod kafane Park, tamo gde je sada TC Rajićeva, a onda i kod Studentskog parka.
