Hladni dani, posebno predvečerja, i strah od korone kao da su rasterali Beograđane iz centra. Čini se da iz kuće izlazi samo onaj ko mora, pa se može reći i da se ništa specijalno ne propušta. Ipak, i u ovo sumorno i kišno doba možete naići na ponešto vredno pažnje. Nas je da uđemo u Terazijski prolaz privuklo njeno veličanstvo, kraljica među instrumentima – violina. Na njoj je markantna i vitka devojka svirala Mocarta, ne obazirujući se pritom koliko će novca prolaznici ubaciti u kutiju njenog istrumenta.
-Кada je iznad pet stepeni, izađem na ulicu. Sviram na ulici jer sam ostala bez posla. Svi se snalazimo na razne načine, jer su se vremena promenila. Ranije je bilo manje muzičara i više posla, a sada je druga priča – kaže Marija Davidović.
Ova violinistkinja je nekada izvodila isključivo klasičnu muziku, što ne čudi jer je završila Muzičku akademiju u Beogradu, nekoliko godina radila u Orkestru Narodnog pozorišta u Beogradu, bila angažovana u Niškom simfonijskom orkestru i predavala po školama, a sada svira razne žanrove. Dodaje da violina zahvaljujući svom prodornom, a istovremeno i nežnom zvuku, u rukama svirača može da dočara najrazličitija raspoloženja, pa ne čudi što je većini omiljeni instrument.
-Violina je dugo dominirala svetom klasične muzike. Međutim, tokom vremena uklopila se u mnoge druge savremene muzičke žanrove. Ja sam došla iz miljea visoke umetnosti, ali sam se prilagođavala, pa sada sviram sve što narod traži na ulici. Odavno ne delim muziku i volim sve što ima dušu. Važno je da svaka muzika, ma kako se ona zvala, podstakne emocije, dodirne srce – priča Marija Davidović.
Naša sagovornica otkriva da prolaznici poručuju razne pesme, a najčešće ruske romanse, pa čak i narodnjake.
-Ne bih sada mogla da navedem šta sam sve svirala, ali u sećanju će mi ostati kada sam Кurdima svirala njihovo kolo. Pustili su mi tu svoju narodnu igru na youtube, a ja slušala i svirala, što nije teško, jer ima samo nekoliko tonova. Na Muzičkoj akademiji u Beogradu svirala sam i Paganinija, pa zato mogu skoro sve. Sviranje kurdskog kola bilo je neobično iskustvo, utom više što su se ti Кurdi baš razveselili. Prolaznici često poručuju pesme iz filma, a posebno vole narodne. Recimo, kada je Džej Ramadanovski preminuo, dosta ljudi na Dorćolu je plakalo i tražilo da im sviram njegove balade. Kolegama koji idu u Muzičku školu Mokranjac ispunim želju, odsviram nešto za njih kada krenu na predavanja… Oni vole drugi repertoar, najviše Mocarta i Baha – priča Marija Davidović.
Svaki put kada krene na ulicu da svira, u koferčetu na točkiće nosi pojačalo, jer violina kao instrument, kako objašnjava, nije predviđena za sviranje napolju, van intimnijeg, zatvorenog prostora. Кaže da ima i onih prolaznika koji zastanu i sa strane stidno posmatraju kako sviram, a ima i onih koji bez ustručavanja poruče neku pesmu. Ipak, kada su u pitanju ljudi, primetila je još nešto…
-Pre korone je bilo drugačije… Ranije je narod bio opušteniji, ali i pošteniji. Nešto se dogodilo, u vazduhu se oseća neka napetost. Davali su više novca i bili su rasterećeniji – kaže Marija Davidović koja ne gubi entuzijazam, jer se, kako ističe, najbolje oseća dok svira svoju violinu.
