21 maja, 2022

U toku je Beogradski mesec fotografije čija su glavna tema foto-knjige. Osnivač festivala David Pužado nam je objasnio da je ove godine fokus na foto-knjigama kako bi se srpskim fotografima približio ceo proces stvaranja jedne.

 

Razgovarali smo o festivalu, galeriji Bartselona, ali i o njegovoj ulozi fotografa. Prisetili smo se i vremena kada je došao u Beograd i odlučio da ostane, kao i njegovih početaka.

 

– Na ovogodšnjem izdanju Festivala neće biti mnogo izložbi jer smo se fokusirali na foto-knjige. Najveći broj gostiju je iz izdavaštva. Doveli smo predstavnike izdavačkih kuća. Na ovakav korak smo se odlučili jer u Srbiji ne postoji izdavač za foto-knjige. Tu su „Witty Books“ iz Italije koji su došli zahvaljujući Italijanskom institutu, „Fuego Books“ koje su doveli Institut Servantes i Ambasada Španije, „The Angry Bat“ smo doveli sami. Takođe, Klaudio Garido iz Portugala predstaviće seriju knjiga koje je već predstavio u Srbiji pre tri godine. Veoma je važno da će ti ljudi predstaviti knjige koje će posetioci moći da kupe. I onda će, na primer, momak iz „Fuego Booksa“, pričati o osnivanju izdavačke kuće – počeo je David Pužado.

 

Dotakli smo se i vremena pandemije i u kakvom se obliku tada održavao festival, ali kako je to uticalo na autore. Smatra da se za te dve godine dosta toga promenilo, ali je način rada ostao isti. Kaže da nije toliko uticalo na rad ljudi, bar ne na one koje on poznaje. David Pužado misli da je u Srbiji bilo malo lakše nastaviti sa normalnim životom.

 

– Kada je stigao kovid, morali smo da premestimo festival u Resavsku ulicu, muzej Grad. Imali smo i neke izložbe tokom godine. Takođe smo morali da pronađemo neku vrstu kompromisa sa našim sponzorima. Program iz 2020. godine smo pomerili za 2021., ali smo ovoga puta glavni program prebacili na dva sjajna mesta, bioskop „Balkan“ i Kuća Legata. Bilo divno imati izložbe na tim mestima, ali ne mogu da ne spomenem koliko je taj period bio stresan. U jednoj nedelji smo imali 20 izložbi što je bio pakao!

 

Ideja o mesecu fotografije u Beogradu se rodila kada je David shvatio da trebalo da postoji nešto slično u glavnom gradu Srbije. Pomislio je da je šteta što ovakav festival ne postoji od ranije jer u Srbiji ima mnogo sjajnih fotografa.

 

 

View this post on Instagram

 

A post shared by david.pujado (@david.pujado)

 

– Sećam se da sam seo za laptop i zapisao tu ideju. Jednog dana, dok sam sedeo u galeriji, došao je neki čovek i rekao kako bi bilo dobro da se u Beogradu osnuje festival sa sličnim konceptom. Moj prvobitni plan je bio da Mesec fotografije bude u junu. Međutim, taj isti čovek mi je dao predlog da se Festival održava u maju jer je to mesec prestonice. Osim toga, jun je pun dešavanja koja su vezana za fotografiju u svetu. U početku su mi se javljali ljudi kako bi pomogli, ali se sećam jednog para, specifično. Sećam se da je žena rekla da želi da budu deo cele priče i da je već predložila svom šefu u tom trenutku kako mogu da se uključe. Dvojac sa kojima sam počeo da radim na festu su bili Jelena Seničić Vilimanović i Nenad Vilimanović Vili.

 

Kaže da su u početku svi volontirali tako da je umešao što manje ljudi kad već nije mogao odmah da ih plati.

 

– Sada naš tim čini devet ljudi, uključujući i mene. Bilo je vremena kada smo tražili volontere kako bi nam pomogli sa poslom. Odlično je to iskustvo, naročito zbog volontera koji su imali dosta iskustva u raznim oblastima. Ipak, ne volim da koristim dobru volju ljudi, da ih pitam da rade za džabe. Nisam takav čovek. Nema smisla, jer ni ne želim da nekome, ko volontira, dam previše obaveza – priseća se David Pužado.

 

O tome kakve umetnike, fotografe, imamo u Srbiji, David kaže da ne može biti ponosniji. Ističe da je svaki put presrećan kada vidi da mladi učestvuju na svetskim festivalima. Smatra da je važno ići na festivale jer se tako gradi znanje. Osvrnuli smo se i kakvi fotografi su kod nas zastupljeni.

 

– Obzirom šta se sve dešavalo u ovom delu sveta, očigledno je da imamo mnogo foto-reportera i foto-dokumentarista, a manje konceptualnih fotografa. Možda jeste istina da su u inostranstvu bolje obrazovani, verovatno zato što imaju više mogućnosti i prilika da pokažu ono što rade. To je ono što želimo i trudimo se da uradimo. Mislim da imamo dobre fotografe. Nadam se da će uspesi drugih motivisati nove nade. Možemo reći da bi obrazovanje moglo biti drugačije jer ovde ima jako dobrih profesora. Ovde ljudi drugačije gledaju na stvari, drugim očima. Pokazaće vam nešto što niko nije ili će vam dati drugačije gledište. Iz tog razloga uvek volim da dovodim fotografe iz inostranstva jer je nekako veoma osvežavajuće.

 

Galerija „Bartselona“ je zatvorena zbog više faktora koji su se nizali jedan za drugim.

 

– Prvo, svake godine je dolazilo manje turista, naročito poslednjih godinu i po dana, a moja galerija nije „živela“ od vazduha. Drugo, kada sam počeo sa festivalom, svu svoju energiju i entuzijazam sam uložio u njega. Treće, u galeriji sam bio bar 5 sati dnevno svakog dana. Nisam mogao da se bavim drugim stvarima i osećao sam se zaglavljeno. Plus, ako dodate činjenicu da nemate mnogo posetilaca i ne prodajete radove, onda na kraju nema smisla. Zatvaranje galerije je bila dobra odluka, a to se činilo još tačnijim kada je počeo kovid. Zato sam odlučio da zatvorim galeriju. Ipak, u Radison hotelu postoje godišnje izložbe pop-up galerija „Bartselona“. Od kako galerija ne radi, počeo sam ponovo da fotografišem, imam više vremena za ostale stvari.

 

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Belgrade Photo Month (@belgradephotomonth)

 

Dolazak u Beograd je za Davida Pužada bio spontan jer je došao da poseti prijateljicu. Slika koju je zatekao nije bila ona kojoj se nadao. Odmah je zavoleo mentalitet ljudi, arhitekturu i sam Beograd.

 

– Arhiterktura u Beogradu je sjajna, fotografisao sam po celom gradu. Kada sam došao u oktobru 2012., tada sam fotografisao džez klub „Čekaonica“. Marko, vlasnik kluba i moja prijateljica su bili oduševljeni krajnim rezultatom. Tu smo se dogovorili, kada budem došao ponovo, da ćemo napraviti izložbu, ali sam insistirao na tome da mi je potrebno još fotki. Taman što sam završio sa izložbom u Barseloni, odlučio sam da se doselim u Beograd, u julu 2013., posle više dolazaka i odlazaka.

 

Tada je krenuo da organizuje grupne izložbe sa Milicom Nikolić, Oliverom Inđić i mnogima. Prisetio se i činjenice koliko je bio uzbuđen što je došao u Beograd.

 

– Osim ljudi i arhitekture, grad mi se svideo jer je bio mnogo jeftiniji od Barselone. Takođe, ovde sam osetio takvu energiju koju nisam osetio ni na jednom drugom mestu. Osetio sam energiju pokretanja stvari. Nikada nisam imao galeriju, izložbu samostalnu ili bilo šta slično, a ovde sam sve to ostvario. Možda bih, da se ovo sve desilo na Madagaskaru, bio tamo sada, ko zna… Uvek me pitaju da li dobijam ljubav od neke devojke i ja uvek kažem „ne“. To je grad! Obožavam ga. Dobra stvar je što sam nakon ovoliko godina i dalje srećan ovde. Jako mi je drago zbog toga.

 

Koliko se toga promenilo od kako si se doselio, posao, ti sam?

 

– Počeo sam da se bavim fotografijom dve godine pre nego što sam se preselio u Beograd, ali moja fotografija jeste tada bila drugačija. Međutim, i dalje volim da fotografišem iste stvari, arhitekturu, portrete. Ovde sam krenuo sa projektima u „Čekaonici“, pa u „Meduzi“, a onda sam prestao sa svime. Zatim sam pronašao jeftin lokal u Čumićevom sokačetu i tako sam otvorio galeriju „Bartselona“. To su bili esencijalni koraci za osnivanje Festivala Beogradski mesec fotografije. Kada sam otvorio galeriju tada sam počeo da sarađujem sa Ambasadama. Tu sam stekao dosta iskustva što me je odvelo do toga da radim i na nekim inostranim festivalima. Svaki korak te dovede bliže mestu koje želiš, tako funkcioniše.

 

 

View this post on Instagram

 

A post shared by david.pujado (@david.pujado)

 

Nakon gubitka posla u korporaciji, krenuo je da se više interesuje za fotografiju. Njegovi počeci datiraju od vremena kada je dobio otkaz zbog krize u firmi u kojoj je radio kao menadžer prodaje. David Pužado je tada kupio svoju prvu analognu kameru i počeo ozbiljnije da fotografiše.

 

– Zbog posla sam dosta putovao. Sećam koliko je ludo bilo snimati 30 fotografija iste zgrade u Šangaju. To nije bila turistička fotografija, već 20 fotografija iste zgrade. Tada sam počeo da pravim fotke na drugačiji način. To je privlačilo pažnju, jer iskreno, ranije sam voleo da slikam, pravio skulpture kada sam bio mlađi i nisam toliko bio zagrejan za fotografiju. Prvi fotoaparat koji sam kupio je Pentax. Sećam se da sam živeo u Londonu dva meseca i napravio mnogo fotografija jer sam fotkao svakog dana. Posle Londona sam otišao u Berlin na mesec dana. Tada sam shvatio da me korporativni posao više ne zanima. Znam da nisam genije za fotografiju, ali znam kako stvari funkcionišu. Znao sam da će me vezivati za ovu oblast, ali nisam znao kako.

 

Rekao si da si ponovo aktivnije krenuo da fotkaš. Koji fotoaparat trenutno koristiš? I šta ili koga bi voleo da fotografišeš, a da do sada nisi imao prilike?

 

– Moje kamere su uglavnom Pentax jer je to prvi fotoaparat koji sam kupio. Onda sam kupio još jedan analogni Pentax, pa digitalni. Imam i divnu kameru srednjeg formata čije objektive mogu da koristim za digitalnu fotogrfiju. Uglavnom fotkam portrete, obično žene, kada pristanu. 🙂 Recimo, nadam se da ću imati izložbu sa portretima. Portreti koje snimam verovatno će biti izloženi u septembru ako sve bude dobro prošlo.

 

 

View this post on Instagram

 

A post shared by david.pujado (@david.pujado)

 

Kao mesto za izložbu, na kojem bi voleo da izlaže svoje radove, navodi da ima želju da bude na nekom većem festivalu, ali generalno svuda. Kaže i da bi voleo samostalnu izložbu u Barseloni.

 

David Pužado kaže da je najponosniji kada uspeju da proguraju mlade fotografe, a naročito kada njihov rad bude primećen.

 

– Možda će zvučati sebično sa moje strane, ali sam veoma ponosan što sam imao priliku da pomognem nekim mladim fotografima dok sam bio u „Čekaonici“, da imaju jednostavne izložbe i osete pun doživljaj. Ponosan sam na to. Zatim sam otvorio galeriju koja je bila možda jedino mesto osim ArtGeta da izlaže fotografije. Onda je usledio Beogradski mesec fotografije… Izuzetno sam srećan kada uspemo da pošaljemo srpske fotografe u inostranstvo. Iskreno mislim da smo uradili veoma dobre stvari.

 

David smatra da je želeo da je studirao fotografiju te savetuje svim početnicima da se edukuju i da vežbaju, što više. Takođe, da ne odustaju ako budu odbijeni, jer svi jesu, a i tako se uči.

 

– Slikajte, slikajte, slikajte. Čitajte, učite o fotografiji i foto-knjigama i posećujte izložbe. Jedan savet koji su mi dali, a ja to nisam uradio i malo se kajem… Studirajte negde fotografiju ako možete. Ništa u životu ne dolazi kada se izležavamo. Radite na vašim fotografijama, organizujte se, prijavite se na recenzije portfolia jer ćete mnogo naučiti, prijavljujte se na foto konkurse. Sve ako treba i posebno ako ne morate da platite. Jako važno! Nemojte se stideti ako vas odbiju ili ne izaberu. Nemojte se stideti ako neko kritikuje vaš rad jer ćete iz toga mnogo naučiti. Radite na manjim stvarima i bićete sve bolji. Primetio sam i da žene mnogo bolje podnose kritiku od muškaraca, ali se i više prijavljuju na konkurse. Poenta je da uradite dobar posao i da pokušate deset puta umesto jednog. Jer ako pokušate deset, dobićete jednu ili dve. Ako pokušate jednom, možda ćete imati sreće.

 

U susret izložbi, najverovarnije portreta, (držimo palčeve da se sve ispuni), David Pužado rekao je da bi trebalo da bude u septembru ove godine.

 

– Postoji prostor koji je kao druga kuća. Kada budem izlagao portrete sve će se složiti jer je nameštaj u prostoru veoma lep, moj stil, da kažemo, i sa estetikom mojih fotografija. Mislim da to može jako dobro da se uklopi.

 

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Loreen Burgot (@enloeree)

 

Na pitanje koga ima želju da dovede u Beograd, rekao je da postoje dva fotografa, Alberto Garsija i Aleks Prager. 

 

– Ovog španskog fotografa smatram najboljim fotografom. Imao sam čast da ga upoznam u Parizu i razgovaram sa njim. Onda sam imao zadovoljstvo da ga ponovo sretnem u Francuskoj. Setio me se i čak mi je rekao koliko želi da dođe za Srbiju. To je Alberto Garsija. Dobio je najbolju nacionalnu nagradu za fotografiju iz Španije. Njegov rad je neverovatan. Takođe bih voleo da dovedem i Aleks Prager iz Sjedinjenih Država jer je za mene njen rad veoma inspirativan. I sećam se da sam jednom, pre nego što sam počeo da se bavim fotografijom, otišao u galeriju u Londonu. Tu su bili izloženi njeni radovi, a jedan sam i kupio.

 

David se prisetio i njenog kratkog filma koji svima preporučuje. Film se zove „Očaj”. Fascinirala ga je i od tada prati njen rad. Kaže da se u radu Aleks Prager nalazi sve što on lično voli. 

 

 

– Estetska, stilizovana scena 50-ih, 60-ih, koja pokazuje tu neku prazninu, melanholiju koja je uvek i na njegovim fotografijama. Stvarno bih voleo da dođe u Beograd – kaže za kraj David Pužado.