16 aprila, 2022

Ako ste ljubitelj umetničke fotografije i luksuza, onda je Radisson Collection Hotel – Old Mill Belgrade, do 15. maja, prava adresa za vas. Dovoljno je da od ljubazne recepcionerke zatražite ključ od sobe 147. U velikom prostoru dominira bračni krevet, komoda sa ogledalom i ugaona garnitura za sedenje, a na zidovima fotografije arhitekte Milene Milenković. Reč je o izložbi „Timeless“ realizovanoj na inicijativu Davida Pužada iz Barselone, kustosa beogradske galerije „Bartcelona pop up“.

 

Jovan Matić za Rebelgrade: Tumačenje ostavljam na milost i nemilost publike

 

Milena Milenković živi i radi u Beogradu kao arhitekta, a kao fotograf izlagala je na više od 120 kolektivnih izložbi u dvadeset zemalja, na kojima je osvojila 85 medalja i priznanja, dok je ovo njena prva izložba u srpskoj prestonici.

 

-Koncept izložbe „Timeless“ je hvatanje trenutka. Ja se u stvari najviše bavim akt i uličnom fotografijom, baš zbog toga što se „lovi“ momenat, koji je sam po sebi za same učesnike nebitna stvar. Ljudi su uglavnom u prolazu i ne primete kada škljocnem. Trenutak koji uhvatim, najčešće niko neće ni upamtiti, akamoli sećati, ali zanavek ostaje zabeležen na fotografiji. Upravo je odatle i naziv izložbe „Timeless“ – kaže Milena Milenković u intervjuu za Rebelgrade.

 

 

Izloženo je svega devet fotografija. Držite li se onoga što kažu – „i malo je mnogo“ ili postoji neki drugi razlog za jednocifren broj slika na zidovima ove hotelske sobe?

 

-Zvuči malo, ali je dovoljno, ova izložba je konceptualno osmišljena. Prostor je ograničio broj fotografija, a naposletku, devet slika je sasvim dovoljno da se iznese ideja moje priče.

 

 

A to je?

 

-Čovek. Ljudi. To je najveći značaj u mojoj fotografskoj priči. Čovek je fokus, zarobljavanje njega u trenutku života koji je prolazan, jer sve ostalo oko njega ostaje. Mi ljudi, ovde, na ovom svetu, ostajemo veoma kratko, pa smatram da je upravo zbog toga bitno zabeležiti trenutak.

 

 

Gde ste sve „hvatali“ čoveka ili ljude na izloženim fotografijama?

 

-Na jednoj fotografiji čovek je silazio niz stepenice najveće katedrale u českom gradu Kutna Hora. Druga je nastala u Pragu, a uhvatila sam trenutak čoveka koji žuri na posao u ranim jutarnjim satima. Treću fotografiju sam snimila u Beogradu, za jedno takmičenje koje je imalo zadatu temu – ljubav. Ovekovečila sam zaljubljeni par na klupi, na samom kraju Novog Beograda. Zanimljivo je što na toj slici, u trećem planu, iza brda, „izranja“ vrh „Geneks“ kule, Zapadne kapije naše prestonice. I to je dovoljan detalj da se zna u kom je gradu zaljubljeni par. Na četvrtoj fotografiji je čuvar iz Versaja. Peta, meni veoma draga slika, nastala je u Bratislavi. Ovekovečila sam njihov čuveni most, odnosno hod zagrljenog gej para, sa jedne strane, i vremešnog hetero para na klupi na drugoj strani. Ta fotografija daje kontrast, a predstavlja i oličenje slobode. Šesta slika je takođe iz tog grada, a objekat je bio čovek pored prelepe katedrale. Dve slike snimila sam u muzeju Akropolj. Sama ta moderna zgrada savremene arhitekture, bila mi je inspirativna jer se nalazi na arheološkom nalazištu. Na osmoj fotki je prvi sprat staklene zgrade, slikan sa prizemlja. Poslednja fotografija nastala je u Nici 2016. godine, a na njoj je čovek koji odmara na stepenicama.

 

 

Da li je baš sve što se vidi na fotografijama pitanje slučajnog momenta ili ponekad vrebate trenutak u ambijentu koji Vam se svidi?

 

-Isključivo momenta, ali fotograf mora uvek da ima spreman aparat. Ako stigne da uhvatite trenutak koji ga opčini, to je sjajno, ali najčešće ne stigne. Uglavnom se zakasni dok se izvlači fotoaparat i namešta za „škljoc“.

 

 

Pate li fotografi za propuštenim trenucima?

 

-Kako koji, ja patim.

 

Koji je bio trenutak najveće sreće ili fascinacije tokon nastanka fotografije?

 

-Ima ih više… Možda dok sam slikala nekog dečka koji skače sa bandžija u sedamdeset metara dubok Korintski kanal.

 

 

Odakle konekcija galeriste iz Berselone i fotografa iz Paraćina?

 

-Znamo se iz sveta fotografije. Posećivala sam beogradsku galeriju „Bartcelona pop up“ koju je David svojevremeno vodio. Tu smo se upoznali, a njegova Barselona je inače moj omiljeni grad. Pre nekoliko meseci David me je pozvao da napravimo ovu izložbu i silno sam se obradovala.

 

 

Ko su kupci Vaših fotografija?

 

-Malo sam slika prodala, jer ih nisam ni nudila, pošto se fotografijom prvenstveno bavim iz ljubavi, pa ne razmišljam o prodaji.

 

Koji aparat koristite?

 

– Canon 600 D.

 

Kako se rodila ljubav prema fotografiji?

 

-Sama od sebe. Nisam studirala fotografiju, niti išla na kurseve. Samouka sam, mada sam imala mentore. Prvo Zorana Purgera, a potom Maju Stošić, sadašnju predsednicu „Foto kino kluba Paraćina“.

 

 

Da li su Vam fotografije isključivo crno-bele?

 

-Uglavnom, jer one imaju neku posebnu draž. Nekada nam boja smeta da vidimo igre svetlosti, senke, figure, siluete koje crno-bela slika prezentuje na pravi način, da bolje doživimo ovekovečenu priču.

 

U katalogu izložbe ističete da ste za obradu fotografija koristili svega nekoliko alatkica?

 

-Da. Samo podešavanje kontrasta, svetline, senki, te osnovne, bazične komande, bez foto manipulacija. Dakle, ono što je viđeno, to je uhvaćeno.

 

Koliko fotografija ste do sada snimili?

 

-Bar nekoliko desetina hiljada, a možda i 100.000.

 

 

Kažu da se razlikuju fotografije koje su snimile žene. Da li je to tačno?

 

-Mislim da se prepoznaje ženski senzibilitet, jer su fotografije malo nežnije. Ne znam da li to važi kada se slikaju ulice, ali kada je reč o aktu, sigurno može, jer je ženski ugao posmatranja drugačiji.

 

Šta mislite o fotoaparatima na telefonima, koji će ubrzo dostići kvalitet profesionalnih fotoaparata?

 

-Podržavam napredak tehnike, sve pojave noviteta. Telefoni nam otvaraju mogućnosti da u džepu nosimo fotoaparat. To jeste prednost, ali se u tom slučaju javlja „problem“ da svako misli da je fotograf. Samim činom fotografisanja i jeste, ali kako bi se dostigao kvalitet slike, mora se dobro ispeći zanat.

 

 

Imate li neki san kada je u pitanju fotografija?

 

-Da obiđem Afriku sa aparatom u ruci. Volela bih i šire, ali moram biti realna, skromna.

 

Nosite li arafatke kao znak prepoznavanja, arapske crno-bele karirane marame koji gotovo svaki fotograf mora da poseduje?

 

-Ne. Za mene je znak raspoznavanja fotoaparat.

 

Da li je izuzetno duga kosa prirodna?

 

-Jeste. Kada je odvežem dođe mi skoro do kolena. Pre desetak godina podšišala sam se skroz na kratko, a on tada je samo puštam, mada s vremena na vreme skraćujem krajeve – zaključuje Milena Milenković živi i radi u Beogradu kao arhitekta, a kao fotograf izlagala je na više od 120 kolektivnih izložbi u dvadeset zemalja