4 marta, 2022

Odeš u školu bez domaćeg, dobiješ ćušku ili ideš u ćošak. Probaš da prepisuješ, uhvate te za zuluf i okrenu ka papiru. Pričaš na času bez dozvole, radi lenjir po ruci. A ako se uradi nešto nezamislivo, klečanje na kukuruzu je bila prava kazna.

Ovo su samo neke od tehnika koje su učitelji, nastavnici i profesori koristili kako bi vaspitavali učenike u školama. Doduše, današnja deca ne mogu da veruju da ne boli klečanje na kukuruzu te oduševljeno isprobavaju svaku kaznu.

Informacija o usplahirenoj deci da „probaju kazne“, kao što je klečanje na kukuruzu, dolazi iz Pedagoškog muzeja u Beogradu. O tome je pričao i direktor Muzeja Slobodan Vuksanović. On je i istakao da deci moraju da objašnjavaju kako funkcionišu kazne. Takođe, većina dece ne zna koja je funkcija starih predmeta, poput radija i pisaće mašine.

U Muzeju se mogu videti sve epohe vezane za školstvo, od vremena svetog Save do savremenog školstva u Srbiji. Trenutno je aktuelna izložba posvećena Milanu Kašaninu koji ima i svoj kutak, kao i Milutin Milanković. Neke izložbe su na gostovanju, poput školstva u vreme Svetog Save, znamenitih žena srpske književnosti ili Svetomira Nikolajevića.

Pedagoški muzej u okviru stalne postavke ima dragoceni eksponati. Tu je stara kamera koja danas vredi oko 35.000 evra, globusi, mape, oprema za različite predmete u školama, ali i mnogi drugi. Muzej je prilagođen deci, te nije „samo za gledanje“, već postoje i varijante „escape room“-a kako bi kroz praksu upijali znanje.

Pisaća mašina, telefon na navijanje, radio aparat, gramofoni, stari televizori su pravi hit kod dece jer ih ostavljaju u čudu. Taj fenomen je dobro poznat jer je danas sve digitalizovano, te deca nemaju predstavu o korenima savremene tehologije. Direktor Muzeja navodi da za radio deca uglavnom misle da je mikrotalasna pećnica.

Da li se fenomen isprobavanja kazni kod dece graniči sa moralnim načelima?

Reakcija dece proizilazi iz činjenice da je fizičko kažnjavanje u savremenom društvu zabranjeno. Postoje druge tehnike, poput suspenzije, isključenja iz škole, smanjenja ocene iz vladanja, ali udaranje ili cimanje za zulufe nije opcija. Grubi načini vaspitavanja dece su odavno prevaziđeni i psihoterapeuti navode da batine nisu rešenje, kao ni vikanje.

Jasno je da se ranije u školama poštovao kod ponašanja i da su deca znala ko je stariji i kako se prema osobama, koje su mudrije i imaju više iskustva, treba ophoditi. Danas je malo drugačija situacija s obzirom da neki roditelji, iako je njihovo dete krivo, ne žele da bude kažnjeno ni na koji način te krive pedagoge i nastavnike za ponašanje svoje dece (čast izuzecima jer ih uvek ima). Mnogi smatraju da je takva praksa ustanovljena jer roditelji žele blistavu karijeru za svoje mališane. Niko ne osporava taj deo, ali je učenje disciplini i vednostima deo odrastanja, a svi znamo da prva shvatanja, učenja i vrednosti dobijamo upravo iz kuće.

Tu i tamo se čuje kako su današnja deca nevaspitana i kako nemaju osnovno kućno vaspitanje. Ništa se ne može generalizovati, tako ni ovo, ali je činjenica da postoje primeri gde se deci daje da vode glavnu reč.

Ranije su se ta načela učila u školama i učitelji su ih čitali razredu bar jednom nedeljno kako bi ostali urezani u pamćenju. Slično kao 10 Božijih zapovesti, nije smelo da se krade, laže, psuje. Takođe, bilo je bitno da učenici žive u slozi i da budu mirni i da paze šta govore. Svako je morao da bude čist i očešljan, nije se smelo izostajati iz škole bez nužde, svako je morao da čuva svoje, ali i tuđe stvari i nikako da poseduje predmet kojim može drugima nauditi.

Sva ova načela i danas bi trebalo primenjivati jer su stvarala „poštenog i časnog čoveka“ osim kazni koje su bile batine. U narodu i dalje može da se čuje „Batina je iz raja izašla“. Postojao je čak i metod koji je opisao Vuk Karadžić „subota đačka bubota“ gde su se deca tukla bilo da su kriva ili ne. Upotreba batina je u Srbiji zabranjena još 1879. godine, ali se ovaj metod zadržao bar još 100 godina nakon toga.

Batine nisu dozvoljene ni prema kome. Nasilje je kažnjivo zakonom, što nije najbitnije, već da niko ne sme biti tučen i zlostavljan. Batine nikada nisu bile odgovor, niti bi trebalo da budu, kao što ne bi trebalo da postoje izgovori za nasilnike.

Postoje razne metode za vaspitavanje dece. Kako kažu stručnjaci, najbolje je prilagotiti iste temperamentu deteta jer je, ipak, na kraju dana, svako čovek za sebe i svi smo mi različiti.

Upravo su zato deci nezamislive ove tehnike. Međutim, i dalje je bizarno da žele da probaju nešto što je možda ostavilo duboke posledice na naše bake i deke, ali i roditelje. Učenje i znanje o istoriji je važno. Upravo zato, Pedagoški muzej svojim interaktivnim metodama na zanimljiv način uči decu o korenima, kako je davno izgledao odlazak u školu. Iz ovoga mogu da nauče koliko je sada lagodniji sistem obrazovanja i da ne shvataju školu kao kaznu, već da je to institucija koja će im pružiti znanje.

Deca su deca, nekad nemilosrdna, bez filtera i brutalno iskrena, ali smo svi bili takvi. Ponašaće se onako kako ih uči okolina i prema tome oblikovati svoju ličnost.

Zato je krucijalno razgovarati sa mališanima i edukovati ih kako im istorija ne bi bila strana. Ne kaže se džabe da je istorija učiteljica života.