Glumica Milica Burazer, glavna protagonistkinja predstave „Sećanje vode” u Teatru Vuk, već se do sada ostvarila na malim ekranima i u pojedinačnim projektima sa svojim kolegama, a u proteklih godinu dana je zakoračila i na pozorišnu scenu. Milica u spomenutoj predstavi, o kojoj je Rebelgrade već pisao, tumači ulogu Meri, hrabre, odsečne žene, koja je više od svega prepuna strahova. U intervjuu za naš portal Milica je govorila o tome kako na “daskama koje život znače” može da upotrebi iz sebe onu glumačku eneriju koja je namenjena baš pozorištu.
Nesebično i iskreno je odgovorila na svako pitanje o predstavi, ali i onim ličnim željama koje do sada nije delila. Pitali smo je ona pitanja koja je svako, ko je gledao prvo prikazivanje,postavio kad su se zavese spustile. Kao i ona pitanja na koja je dala odgovore koji mogu novu publiku da uvedu u delo “Sećanje vode”.
“Sećanje vode” je odigrano prvi put, šta si očekivala, a kako je prošlo? Šta si dobila od publike?
Predstava je odigrana prvi put 24. decembra. Očekivanja je veoma teško definisati, ali želja koja je postojala inicijalno jeste da se prebaci rampa i da ljudi osete i prepoznaju priču. Na sreću,to se i desilo. U nekim momentima manje, u nekim momentima više, ali se generalno desilo. Zbog toga sam i ja, kao i cela ekipa, zadovoljna.
Šta bi volela da u drugom igranju dođe do publike?
Volela bih da se svako zapita kako živi i koji utisak i emociju ostavlja na tu jednu osobu prekoputa sebe. Ko god to bio – otac, majka, brat, sestra, prijatelj, partner…
Zašto i kako ste odabrali baš taj tekst?
Tekst smo odabrali na osnovu ličnih pitanja, težnji, strahova, empatije i borbi.
Šta su tvoji najveći strahovi i borbe?
Biti prisutan u svakom trenutku bez obzira na okolnosti. Najveći strah mi je da ne ispustim radost. Možda se najviše trudim da ne ispustim male radosti kada me spopadnu veliki problemi.
Foto: Privatna arhiva
Šta bi istakla kao glavnu tačku koja karakterise tvoj lik u predstavi? Da li imate sličnosti?
Mislim da svaka mlada žena ima veliku želju da se ostvari kao majka, a najveći strah je to “kako biti dobar roditelj u odnosu na vreme u kom živimo”. To je moja jednakost sa Meri koju igram, ali ono u čemu je ona u prednosti u odnosu na mene ili u problemu odnosu na mene, jeste to što je ona imala dete koje je usiljeno oduzeto od nje i koje nije sigurna da li može da vrati. Na kraju se ispostavlja i da ne može.
Kakva je dinamika drugih likova sceni sa tvojim likom?
U odnosu na mene oni nose tajne kojih je moj lik, Meri, potpuno lišena jer je vrlo otvorena i nema problem sa istinom. Zbog svojih životnih okolnosti ona nosi jednu vrstu mraka sa sobom koji drugi likovi pokrivaju humorom, koji je zapravo poligon za skrivanje takvih tajni.
Predstava nosi mnogo narativa o smrti, je l’ bi rekla da je morbidna ili ne, kako taj deo publika treba da shvati?
Smrt ne treba shvatati kao morbinu stvar, to je nešto što je činjenično. Svi imamo svoj početak i kraj, samo što bi moj kolega Bojan Stojčetović rekao: “Treba iskoristiti tu sredinu života i radovati se, sve ostalo je manje ili više. Kraj sam ja dodala.
Šta je bilo najteže u stvaranju predstave? Šta publika mora da zna da stoji iza scene?
Najteže u stvaranju predstave jeste dostignuti iskustva koja nisi nikada u svom privatnom životu imao i prebaciti rampu tamo nekome, ko god to bio, roditelj, prijatelj ili potpuni neznanac. Ono što publika treba da zna je da je uloženo mnogo suza, aliisto tako smeha i radosti, da bi došlo do celokupne slike. Iako suse suze često krile.
Kada si počela da se baviš glumom da li si priželjkivala ovakve uloge i kakvim ulogama težiš?
Kada sam počela da se bavim glumom nisam očekivala nikakvu konkretnu ulogu, samo sam htela da se bavim tim poslom i da pokušam na neki način da dovedem makar jednu osobu u publici svojom igrom da se zapita o životu. Ovakva uloga je dragocena, iskustveno, i za mene privatno i scenski. Mislim samo da možeda donese nešto novo, opet oplemenjujuće. Kao što je i ova sama uloga.
Na koje si projekte posebno ponosna?
Tokom studija svi procesi kroz koje sam prošla su bili dragoceni, ali u “profesionalnom” životu van Akademije, dešavala su se snimanja, od kojih sam mislila da će se moj profesionalni život i sastojati. Međutim, četiri godine nakon diplomiranja je krenulo da mi se otvara pozorište, sa kojim sam mislila da sam na “Vi”. Ne zbog svojih želja nego zbog situacije koja se odvijala. Od maja 2021. godine i uskakanja u mjuzikl“Cigani lete u nebo” na Terazijama u režiji Vlade Lazića,počinje moj nezaboravni nadahnuti i voljeni put u pozorište. Nakon toga dobijam ulogu u “Antigoni” u režiji Nenada Todorovića, genijalnog čoveka koji spaja nespojivo i režira polufantastiku u pozorištu. Zatim, predivna Keka u “Ribarskim svađama” u režiji Milana Karadžica, takođe u Narodnom pozorištu Prištine. Onda se ostvaruje i Meri u ovoj predstavi o kojoj pričamo, “Sećanje vode”, u kojoj sam ja inicijator projekta. Ali delimično radosna i polomljena glumica sa željom da se bavi svojim poslom i bude na sceni živa.
Za koju pozorišnu predstavu smatraš da bi ti ležala u kojoj bi volela da zaigraš?
Jednom sam sanjala, nakon konstruktivne rasprave sa svojim profesorom na predavanjima, kako na Terazijama pevam song “Far from the home I love” iz mjuzikla “Violinista na krovu”. To je ono što bih volela da se desi u podeli sa mojim profesorom, ni sa kim drugim.
Sa kojim kolegom bi uvek radila svaki projekat?
Ognjen Nikola Radulović. On i igra u ovoj predstavi sa mnom, ali nemamo nijednu zajedničku dijalošku scenu. Nadam se nekom dijalogu na sceni sa njim.
Kako vidiš svoju sledeću ulogu? Na šta misliš da si spremna?
Svoju sledeću ulogu vidim kao potpuno predavanje poslu štagod ona bila. Apsolutnu spremnost na izazove, puštanje svog ličnog i onog što je van mene za tu ulogu. A spremna? Ma, na sve.
Šta bi rekla, koliko su glumci spremni daleko da odu zboguloge?
Glumci su kao jedinke vrlo individualna i osetljiva bića, ali mislim da kada ih dobar scenario i intrigantan i kreativan reditelj, pokrenu na radost, igre mogu jako daleko da dosegnu.
Šta je faktor koji te sputava da daš svoj maksimum kada glumiš?
Ne postoji takav faktor. Uvek dajem možda i više nego štomogu. Često i anksioznosti kazem “ajde molim te ostavi me namiru”.
Šta ti je uvek bila najveća inspiracija?
Najveća inspiracija mi je moj profesor Nebojša Dugalić irečenica “Svako ima svoje vreme. Strpljenja…”.
Kada ne treba posustati?
Kada misliš da ništa neće doći i kada misliš da je sve najbolje.
Šta bi rekla onima koji te gledaju na sceni, šta treba da vide?
Iskrenost i ljubav prema tome što radim i prema tome šta osećam prema svakoj osobi koja je otvorena i spremna da je primi. Ljubav i iskrenost.
Koga želis da vidiš u publici? I da li primećuješ svoju publiku dok glumiš?
Dirnutu osobu. Publiku dok igram ne vidim jer se trudim da budem u situaciji i okolnostima koje igram, ali svaka reč i utisak nakon odigrane predstave mi beskrajno znači i dodatno me čini živom van scene.
Šta bi volela da bude pitanje koje ti je postavljeno kao glumici?
Kako si, ali iskreno?
Kako si, ali iskreno?
Trudim se da budem otvorenog srca i spremna za svaki izazov koji nosi novi dan. Sa osmehom i po malo straha.
Da podestimo, predstava će biti igrana u Teatru Vuk 29. januarau 20 časova. Više o predstavi pogledajte ovde.
