7 januara, 2022

Stevan Daničić nije autor čije knjige “prelistate” tokom nedeljnog popodneva – njegove misli zahtevaju vašu punu pažnju. Potpuno izmešten iz komercijalnog pristupa književnosti, ali i uobičajenog imidža, Stevan je pisac koga ne možete da zaobiđete.

Osim što je na stranicama svojih sedam knjiga izneo najdublje emocije koje svako od nas ima, ali nikada nije uspeo da uobliči rečima, sve što Stevan Daničić napiše ostaje “urezano” duboko u vama, proganjajući vas dugo nakon što završite sa čitanjem.

– Sedam knjiga kasnije – kako se osećaš?

Voleo bih da svaki dan mogu da izbacujem novu knjigu. Makar naslove, ideje, krajeve! Toliko toga bih izbacio, ali onda gubi čar. Hteo sam deset knjiga ove godine, ali sam se jedva smirio sa tri.

– Koliko se tvoj stil pisanja menjao od prve do (trenutno) poslednje knjige – „Alba“?

Meni je danas tragično sve što sam napisao juče. I tako svaki sutrašnji dan. Nekad me oduševi, ali često je krindž i to je skroz ok. Međutim i dalje se vodim tim nekim stilom sa početka koji sam prestao da spominjem – ali jedno vreme sam ga nazivao „umetnost detoksifikacije“, izbacivanje otrova. Zavisi šta pišem. Lju*avni roman, bljutava pisma, knjigu misli u obliku tekstualnih energetskih pića, pojebziju. Nemam ja neki žanr, koncept koji pratim, osim: pišem. Stil se menjao, ali je glas ostao isti.

– Šta je ili ko je za tebe „Alba“?

Alba je izlazak sunca. Moja odluka da izađem na svetlo i sebi vratim osmeh. Iako se ne radi o meni, već je lju*avna pojebzija, izlazak sunca je ceo vajb. Predugo sam bio u mraku, treba mi život. Iako se u pesmama ne radi nužno i pretežno o tome, alba mi donosi sve to sa sobom i simbolizuje izlazak sunca, zagrljaj kaktusa, prihvatanje, osmeh, svetlo, otvorenost, iskrenost, plavo, žuto, belo. Mislim na boje.

– Da li baš svaki nalet inspiracije iskoristiš da sedneš i pišeš ili nekad ipak pustiš da „prođe voz“? U kojim trenucima je tako?

Najčešće pišem bez inspiracije. Obožavam sve u vezi sa pisanjem, pa se vrlo rado hvatam toga. Bilo da je pisanje, zapisivanje rečenica, sređivanje tekstova, smišljanje korica, ideje i koncepti, smišljanje roll out-a odnosno kako će knjiga od starta biti predstavljena na šta niko ne obraća pažnju. Samo kažu ovo je naslov i tada izlazi – što je isto kul i ja sam nekada tako i opet ću, ali ja volim kad knjiga ima svoj karakter i celu atmosferu oko sebe. Pišem uvek, jebiga.

– Kako je tekao proces pisanja i objavljivanja prve knjige, a kako taj proces izgleda danas?

Prodao sam TV i bajs i sve što sam mogao da bih objavio prvu knjigu. Dao sam poslednji i plakao od sreće kad sam dobio „(Po)bednika“ sa dizajnom korica povučenim ulevo i daleko tamnijom nego što sam hteo, belim listovima a ja sam hteo žućkaste – ali to je MOJA KNJIGA! I dan danas mi oči zasuze. Sada već same sebe sponzorišu zbog divnih ljudi koji me prate. Imam tim koji me sluša, trpi, razume i sprovede moje ideje u delo kako treba. A sećam se kad sam po kiši od Pravnog fakulteta do kuće tramvajem vukao šest paketa „Međusobno zarobljenih“ čije su korice cele bile blurovane i pikselizovane, jer nisam umeo da pošaljem fajl kakav treba za štampu – a ja trnem od uzbuđenja i jedva čekam da podelim to sa svojih nula čitalaca…

Pa kad je „Nekoliko susreta“ svima stigla u različite gradove… Ljudi su odlepili a meni ništa nije jasno, osobi iz Kragujevca stigne u Čačak, nekome iz Beograda stigne u Kraljevo, onoj iz Kraljeva stigne u Niš… I svima pogrešno. Taman su po prvi put obratili pažnju na neku moju knjigu i to mi se desi! Nije mi bilo dobro sedam dana dok sve nije bilo ispravljeno. Pa kad sam završio u bolnici nakon „Neću više da ti plaćam psihijatra“, jer osam dana nisam zaspao. I dan danas je svaki put nešto ludo. Mogu da pišem knjige o svom pisanju knjiga.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by najgori pisac na svetu (@stevandanicic)

– Da li si ikad imao strah od deljenja svojih misli sa javnošću? Postoji li ipak „filter“ koji ti je u glavi dok pišeš znajući da će i drugi to čitati?

Ma nisam. Ja sam budala. Nekad me posle bude sramota. Uvek pišem kao da niko neće pročitati. To je ključ.

– U kojoj meri društvene mreže oblikuju predstavljanje tvog rada danas?

Instagram je moja galerija. Izlog. Nisu me hteli u pravom, pa sam morao ovako.

– Misliš li da pisanje i objavljivanje kratkih formi tekstova na Instagramu umanjuje intenzitet osećanja koji stoji iza njih?

Ma jok. To kratko je samo deo nečeg većeg. Mislim da je efektno budući da zainteresuje ljude, plus ti pomogne da priznaš sebi kako neke rečenice nisu dobre poput ostalih pa je na tebi da li će ostati tu. Ima tu osećanja za rasipanje, bitno je izbacivati ih iz sebe, stvarajući nešto korisno tebi ili drugima. Bilo to novi prostor za razmišljanje, olakšica, uteha, zabava, mudrost, napredak… Okreni sve u svoju korist.

– Da li veruješ da zaista originalni pisci ne moraju za sebe da tvrde da su originalni, jer ako to rade onda zapravo i nisu?

Nijedan pisac nije originalan. Sve na svetu je samo varijacija nečega.

– „Odelo ne čini čoveka“ isto kao što ne treba „suditi knjizi po koricama“ – koje je tvoje mišljenje o dvema izrekama imajući u vidu da „kršiš“ neka konvencionalna pravila kako bi pisci trebalo da izgledaju, da se ponašaju, pišu…

Nekad ga i čini, pošto se mnogi osete oslobođeno kad počnu da se oblače kako im prija i prestanu da pridaju značaj pogledima, pa sve to ide malo srećnije. Odeća utiče na samopouzdanje. Dobar autfit koji ti prija je kao dobar tuš, pročisti te. Nemam problem sa suđenjem, samo bi mogli to da rade mnogo kvalitetnije. Pogledaj kroz moje oči. Stavi se uvek u tuđu poziciju. Ako sudiš, sudi pravedno, uzmi sve u obzir, upoznaj se sa materijom, uđi u priču. Shvati svaki element korice kojoj sudiš. To je suđenje. Ostalo je tračarenje. Moje mišljenje je da će ljudi imati daleko srećniju svakodnevnicu ako se izraze – kroz odeću, kosu, slike, slike na telu, kroz ponašanje i dela.

– Da li je Stevan Daničić i dalje autsajder, iako si zapravo uveliko „inside“ u svetu pisaca u Srbiji?

Ja najviše volim ulogu autsajdera. Prija mi. Zauvek ću biti autsajder i uvek ću sebe stavljati u poziciju istog. Od početka sam zaljubljen u to, od igrica, preko fudbalskih klubova, do filmova, uvek. To me motiviše, volim da gubim i preokrećem rezultat. Pobeda nije zanimljiva ako se ne osećaš kao da si odrao sebi kožu da bi došao do pobede. Ja sam najgori pisac na svetu. Volim da pobeđujem ali čim pobedim nekoliko puta, ja namerno izgubim. Ne želim da budem „zadovoljan“ i to je to. To je kraj. Ne želim kraj. Hoću borbu. I tu euforiju. Samo da se igra.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by najgori pisac na svetu (@stevandanicic)

– Da li unapred znaš da baš knjigu pišeš ili se to ipak spontano dogodi prikupljanjem velike količine napisanih tekstova?

Unapred znam sve. Ide ovako: ideja – bolestan kraj – sve između – početak. Tako pišem.

– Koliko se promenio tvoj mindset od prvog potpisivanja knjige do danas, kada se skoro svakog dana družiš sa fanovima?

Ima jedna anegdota… Baš sam ispao debil. Devojka koja me je prva prepoznala ikada, prekinula razgovor, zaustavila me na stepenicama ka Terazijama i pitala me da li sam ja Stevan Daničić – došla je na moj drugi Sajam knjiga (prvi otkako sam se malo „pročuo“) i ja sam joj samo potpisao knjigu, nisam joj posvetio – uz izgovor da „moram da čuvam ruku za sve koji dođu“ KOJI K***C HAHA samo sam se uspaničio i nisam znao ni šta da napišem, nisam ni zapamtio kako se zove, a bilo mi glupo da pitam ponovo, hteo sam da ispadnem kul, a paničio. Užas. Mnogo me je sramota kad se setim. Nisam se još navikao, nisam se snalazio, ja sam u sve ovo ušao potpuno sam. Da sam joj bar stavio srce ili nešto… Verovatno je dosad prestala da me prati, ali eto, ako vidi ovo, voleo bih da me kontaktira da ispravim.

– Zašto je tvoj Instagram profil preplavljen baš plavim srcima? To je sada već postala tradicija između tebe i fanova, zar ne?

Ranije sam repovao, ali ne pričam o tome. Imao sam pesmu „plavo srce“ za koju deo njih zna. Pored toga, to je naš/moj simbol. Hladno srce. Ali ipak srce. Kapiraš. Jeste, to je naša tradicija… Od samog početka, od 2016, za svaku knjigu sam imao određeni emotikon/simbol, ali plavo srce je glavno-glavno.

– Da li bi ikad sarađivao sa još jednim autorom na pisanju knjige i kojim? Zbog čega je deljenje svoje umetnosti u tom pogledu loše ili dobro, prema tvom mišljenju?

Možda u nekoj „najbolje rečenice ovoga i onoga, ove i one“ knjizi – bih. Ovako na romanu, ne. Čak i da je najbolji romanopisac ikada, nije do toga. Ne volim da mešam priče. Imam neki svoj stil. Ne mogu da zamislim da se neko meša u to.

– Možeš li da nabrojiš knjige koje su tebi promenile život?

Mogu. (Po)bednik, Međusobno zarobljeni (neobjavljena), U samom sebi (neobjavljena), Nekoliko susreta, Lju*avna pisma, Neću više da ti plaćam psihijatra, Zombi, Pege na dnu reke, Alba – redom.

– Da li imaš trenutke kada se dobro zamisliš nad stvarima koje si ranije pisao, kada ih pročitaš danas? Zašto?

Imam. Bude me sramota jako često. Ali jako često me oduševi. Neke svoje knjige ne smem još uvek da pročitam, ali spremam se. Hoću da „bindžujem“ svoje knjige od prve do poslednje, to mi zvuči jako uzbudljivo. Samo nikako da pronađem vreme za to, nikako da uzmem odmor-odmor. Onako baš odmor. Radno vreme mi je 20h.

– Ukoliko praktikuješ i metodu „olovka i papir“ kada pišeš, imaš li predstavu koliko puta si zgužvao i bacio svoje misli?

Mnogo volim da menjam, tako da ne bi bilo pametno pisati na papiru. Kada pišem onda slušam muziku, skačem i kucam na laptopu.

– Koliko bi rekao da je Stevan Daničić kao pisac iskren u neiskrenom svetu?

Kad biste znali koliko sam iskren, otišli biste da zagrlite kaktus da vam bude lakše. Svet je otvoren koliko su ljudi, ja se nešto više ne plašim da budem.

Ukoliko se Stevan Daničić do sada nije našao na vašoj listi „must read“ autora – vreme je da to promenite! Posetite njegovu Instagram stranicu, a pročitajte i ostale intervjue koje je Rebelgrade pripremio za vas.